Магазин
Српска грофица која је освојила срце Пушкина: Амалија Ризнић заувек изгубљена љубав руског песника
Александар Пушкин је био веома заљубљиве природе, али је једна дама у његовом срцу оставила посебан траг. Била је то Амалија Ризнић, која је припадала чувеној српској грофовској породици. Нажалост, због сплета несрећних околности Пушкин и Амалија никада нису били заједно, али је она ипак нашла своје место у његовим најпознатијим делима.
Александар Сергејевич Пушкин је у Одесу дошао сасвим млад, када је имао само 23 године. Тамо је, окружен људима из високог друштва, он упознао многу успешну господу, али и прекрасне даме, које су освојиле његово срце и постале инспирација за писање. Једна од њих била је и Амалија Ризнић.
Случајно познанство Пушкина и Амалије
Амалија је припадала чувеној српској грофовској породици Нако из Баната. По речима њихових савременика, она је била жена изванредне лепоте, нестварног шарма и неверованих манира - права дама из снова млађаног и заљубљивог Пушкина.
Њихово познанство десило се сасвим случајно, на једном од балова које је организовао угледни трговац Јован Ризнић, иначе супруг лепе Амалије. Чим је угледао у гомили људи, Пушкин је "изгубио разум" и целе вечери чинио све само да га она примети.
Пушкин није био једини коме се допала Амалија
Конкуренција је, истина, била велика - око Амалије су облетали практично сви мушкарци који су били на балу, али је она ипак запазила младог руског писца. За пар тренутака колико су провели заједно, Пушкин се до ушију заљубио у њу и од тада није престао о њој да размишља.
Чак га је излуђивало и то што се други удварају његовој пасији. "Једном је у налету љубоморе он трчао 5 километара без шешира под упеклим сунцем, када је напољу било 35 степени", говорио је Пушкинов брат Лав. Да, млади писац се баш заљубио, не слутећи да је ускоро више неће видети.
Све што је лепо кратко траје
Интересовање које је Амалија изазивала код становника и гостију Одесе се њеном супругу, који је био доста старији од ње, никако није допадало. Бесан и љубоморан због њених обожавалаца, он је већ у мају 1824. године послао жену са њиховим сином, Александром, у Италију.
Када је сазнао за то, Пушкин је, наводно, планирао чак и да пође за њом, али су га околности у томе спречиле. Очајна и сама, далеко од мужа (и удварача), Амалија се убрзо тешко разболела и већ након годину дана преминула у Италији, окружена готово непознатим људима.
Пушкин је о Амалији пуно писао
Вест о смрти Амалије Пушкина је веома потресла. Нарочито знајући да је кроз болест пролазила у самоћи, без ичије помоћи и подршке. Пушкин је чак кривио и себе, верујући у то да је све могло бити другачије само да је могао да за њом крене у Италију.
Жал за Амалијом младом писцу тада је послужила као инспирација. Лепој грофици Пушкин је посветио неколико дирљивих поема, пар стихова у најпознатијем делу "Евгеније Оњегин" и неколицину цртежа који су уврштени у рукописе овог ремек-дела руске књижевности.
