"Срећна писма" у СССР: Ко их је и због чега писао, а ко их се смртно плашио

Свако од нас воли да верује у нешто: неко у знакове крај пута, неко у космичку равнотежу, а неко - и у то да писање писама има посебну моћ да донесе срећу (или несрећу). У Русији је у доба комунизма, овакав вид манифестовања био нарочито заступљен, а уједно су се таква писма користила и за пропагирање вере.

"Срећна писма" и "Света писма" - која је разлика

"Срећна писма" су била нарочито распрострањена у великим градовима и представљала су посебан део народног фолклора. Она су обавезно су била исписана руком, никако откуцана помоћу машине, а обиловала су и народним веровањима, додатно "зачињеним" фантазијама њихових аутора.

Оваква писма су се преписивала и по неколико десетина пута, а на што више адреса она стигну, то ће се и аутору вратити више среће. "Света писма" су била иста као и "срећна" у свему осим у једном - уместо народних веровања доминантне су биле молитве, као и имена светаца, а највише Бога и Богородице.

Најважније је било дати гаранцију да писмо "ради"

Писма су писана са пуно пажње, а најважније је било да се на самом почетку примаоцу да некакав вид осигурања да оно заиста доноси срећу и благостање. За то су се, обично, користила имена познатих личности: "Ово писмо донело је срећу Никити Хрушчову" или "Маршал Тухачевски је након овог писма доживео велику промену".

Они који су веровали у моћ ових писама су их врло ревносно преписивали у одређеном броју примерака (9, 12, 36 или колико год да је наведено у писму), а за свој труди бивали награђени "порцијом" среће. Насупрот томе, они који би добили писмо, а одбили да га препишу и пошаљу даље били су осуђени на велику невољу.

Писма су се косила са совјетском идеологијом

Распрострањеност оваквих писама била се у потпуној супротности са идеологијом коју је пропагирала тадашња власт: комунистичка партија је проповедала атеизам и учила грађане да не верују у Бога и не слушају попове. Народ то, међутим, није спречавало да пишу и шаљу "срећна" и "света писма", препуна сујеверја молитви - она су била анонимна, па се није могло ни ући у траг аутору, односно пошиљаоцу.

Притом, сви новитети су путем ових писама јако брзо долазили до народа и то у време најжешће цензуре у историји Русије, када се врло водило рачуна о свакој написаној речи и када су се чак и књижевна дела, представе и филмови анализирали до детаља, да не промакне нешто што не би требало.