Муромски калач: Oвај ваздушасти хлеб који је стар као Русија, обожавала је Катарина Велика

Историјски записи сведоче о томе да се муромски калач појавио још давне 1117. године - прво спомињање овог изузетног хлеба било је у књизи о свадби кнеза Андреја, млађег сина великог кнеза Владимира Мономаха и унуке хана Тугоркана. Кроз векове, он је доживео тек пар модификација, али је својој суштини, укусу и изгледу, до данас остао веран.

Муромски калач распаметио чак и Катарину Велику

Од свог настанка o муромском калачу се није знало ван територије Мурома - о њему су махом чули само становници тог градића и околних места. Међутим, епоха Романових, а конкретно императорка Катарина Велика, донела је муромском калачу невероватну славу. Царица се, наиме, одушевила овим специјалитетом и пожелела да се он одмах нађе на њеној трпези. А ко ће рећи "не" Катарини Великој?

Од тада се овај калач винуо у небеса и временом заслужено добио статус правог кулинарског блага Русије. Није се прославио само он, хлеб - прославило се и место из кога је он потекао - град Муром. Већ 1781. године на званичном грбу Мурома појавио се муромски калач, и то не један већ цела три! Нико му није могао одолети, па ни градске власти. 

Муромски калач је, иначе, у свом родном граду заслужено добио и споменик - на постаменту стоји керамички "хлеб" тежак око 100 килограма, који је по изгледу као и прави. Монумент локалном ремек-делу пекарске индустрије се, како би током читаве године био видљив, да га снег не би прекрио, чак и греје изнутра, а становници ово често и користе зими и о њега греју руке. 

Посебно брашно, начин припреме и изглед муромског калача

По изгледу муромски калач не личи ни на један други хлеб - он се састоји из три засебна дела: "стомачића", "усне" и "дршке". "Стомачић" је ваздушаст, дебељушкаст, "усна" - хрскава, са златкастом корицом, док је "дршка" ту да та два елемента сједини у целину. Да би успео и био баш онакав какав треба да буде, избор теста је кључан, као и веште руке домаћице или пекара.

Традиционално, калач се јео тако што се држао за "дршку", која се сматрала нејестивом и која је била ту искључиво из практичних разлога. Пошто би се "стомачић" и "усне" појеле, "дршка" би се давала сиромасима и псима луталицама. Зато су за оне који су на ивици егзистенције често говорили и да су "дошли до дршке". Израз се, између осталог, задржао и до данас.

Нажалост, оригинални рецепт је давно изгубљен, али је локално становништво сачувало неку верзију рецепта. Хлеб се традиционално прави од најфинијег брашна, а тесто се мора добро "истући", а затим дуго трљати о лед, како би се у њему сачувало што више мехурића угљен-диоксида. Тако замешено тесто даје је ваздушаст, порозан хлеб, који се дословно топи у устима. 

За припрему муромског калача потребно је свега пар састојака

Највећа "цака" у припремању муромског калача је у самој техници, састојака за овај хлеб треба јако мало и све њих већина нас увек има у кухињи. Што се брашна тиче, ту је ситуација кристално јасна - оно треба да буде најфиније, највишег квалитета. За припрему 2 калача биће потребно 500 грама брашна, као и 4 грама сувог квасца, 2 грама шећера и 10 грама соли.

У припреми се користи и вода (320 милилитара), која обавезно треба да буде собне температуре, као и истопљен маслац или свињска маст, којима се подмазује плех. Додатно, затребаће и мало брашна се тесто приликом развлачења не би лепило за даску или руке. Даље је све лако: у великој чинији треба помешати воду, 150 грама брашна, квасац и шећер, а потом све то умутити и оставити да одстоји око 30 минута. Када време истекне, у смесу треба додати преостало брашно, све док тесто не постане еластично. Потом се додаје со.

Када се сви састојци помешају, тесто треба прекрити и оставити да нарасте, најмање око 2 и по сата. Када оно надође, поспите га брашном и још једном темељно умесите, повремено га "ударајући". Затим формирајте облик калача и убаците у рерну, коју сте претходно загрејали на 250 степени. Након 10-ак минута смањите температуру на 210 степени и пеците хлеб 30 до 40 минута, док не добије златну корицу.