Тим експерата пронашао је пластичне боце и чаше, лименке од сока и други отпад на дну мора, што, како су навели, указује да последице штетног понашања људи допиру и до најудаљенијих тачака на нашој планети, пише "Катимерини".
Најдубљи део Медитерана лоциран је југозападно од Пелопонеза, и дугачак је 18 а широк четири до седам километара.
У фебруару 2020. године, подморско возило "Каладан" којим је управљао Виктор Весково, а један од путника био принц Алберт од Монака, заронио је до овог дела Медитерана до којег је путовао око 5 сати.
Снимке које је тамо начинио Весково је дао међународном тиму научника на челу са Немцем Георгом Ханкеом из Европског истраживачког центра. Тим, у којем је учествовао и грчки професор са Универзитета у Патрасу Јоргос Папатеодору, анализирао је видео снимке специјалним софтвером и утврдио састав отпада који је пронађен на дну мора.
"Ово је други по дебљини слој отпада икада пронађен на таквој дубини (већој од 2 километра)", указао је Папатеодору, истовремено истичући да је то први пут да су прикупљено подаци о чврстом отпаду који загађује Медитеранско море.
Према његовим речима, резултати су поражавајући, а концентрација отпада је међу највећом икада регистрованом под морем.
Анализама је утврђено да концентрација износи 26.175 комада отпада по квадратном километру.
Најгушћа концентрација подморског отпада на свету до сада је регистрована у Јужном кинеском мору и износи 55.000 комада отпадака по квадратном километру.
Истовремено, утврђено је да чак 88 одсто отпада чини пластика, док су остатак лименке пића, стаклене боце, или папирне кутије и кесе.
Према речима грчког научника, то је лаки отпад којег морске струје брзо носе, на пример са севера, из Јонског или Јадранског мора, или са југа из источног Медитерана.
Један део отпада указује и на то да је директно избачен са неког брода.
Научни подаци су алармантни и показују да океане загађује 5,25 билиона комада пластике, од чега само 269.000 тона плута на површини, док се на сваком квадратном километру морског дна налази четири милијарде микровлакана.
Истраживачица Националног океанографског центра "Вудс хоул" у Масачусетсу, Кара Лавендер Ло, каже да је први корак проналажење отпада.
Научна заједница настоји да боље схвати где и колико отпада се таложи на дну мора и океана како би проценила штету коју он наноси локалним екосистемима.
Кључно питање за научнике је да ли и колико токсина испушта у воду пластика која се распада на морском дну.
Док научници знају доста о штети коју крупни комади пластике наносе живом свету у морима, мање су јасне последице које оставља микропластика, наводи "Катимерини".
"Што је већа концентрација, већи је ризик од штетних последица", указао је биолог са Универзитета у Плимуту Ричард Томпсон, додајући да је за процену стварне штете потребно најпре лоцирати депоније смећа на морском дну.