Шпијунске игре: Тајне методе КГБ агената за заваравање трагова

Совјетски обавештајци морали су да владају најразличитијим вештинама: извлачење информација захтевало је прилагодљивост у комуникацији и одређену дозу шарма, поједини радни задаци изискивали су чак и испијање велике количине алкохола који би створио опуштену атмосферу, а неретко се дешавало и да су морали да "испаре" из видокруга непријатеља или других шпијуна, како не би били ухваћени. За такав подухвати они су имали неколико техника, од којих је једна сасвим супротна логици.

Приметио си ти мене, али приметио сам и ја тебе

Стапање са гомилом људи већини нас (који никада нисмо имали додирних тачака са обавештајном службом) звучи као најбоља тактика за заваравање трагова, међутим, међу тајним агентима се овако нешто скоро никада не примењује. Разлог је врло очигледан: специјалци су толико добро извежбани да могу без имало труда да фокусирају "мету" у гужви и прате је бесконачно дуго. Уместо тога, припадници обавештајних служби користе други приступ, потпуно супротан оваквом заваравању противника.

Да би се отарасили онога ко их прати, руски шпијуни би се тек на трен скривали у маси, а затим "искакали" пред непријатеља, како би му ставили до знања да је његов план осујећен, односно да је "проваљен". Тако збуњен, шпијун би моментално устукнуо на месту и обустављао мисију, остајући без информација које је желео да сазна. Наравно, ово је врло ризична тактика, али је итекако делотворна када је реч о осујећивању противника, јер ни њему није у интересу да буде откривен. 

Чудни су путеви Господњи, а још чуднији путеви КГБ агената

Како би утекли шпијунима који их прате, руски агенти обавештајне службе често су креирали и изузетно комплексне, збуњујуће руте кретања. За то су, наравно, морали савршено да познају град, градски превоз, сваку уличицу и сваки улаз у који би се, ако је потребно, могли сакрити како би заварали траг. Ако би се, примера ради, десило да обавештајац примети да га неко прати током шетње, он би брзо осмотрио околину и ускочио у први аутобус на најближој станици, а затим из њега брзо изашао и зауставио такси.

Ово звучи једноставно, али је у стварности иза оваквог спонтаног кретања дуг период припреме. Обавештајци су недељама, а некада и месецима морали да изучавају град у коме бораве, уче напамет редове вожње свих аутобуса, тролејбуса и трамваја и увежбавају да се лако оријентишу у времену и простору како би сваки њихов потез био правовремен, a непредвидив за противника. У оваквим акцијама скривања један погрешан корак може бити фаталан, те су о тајмингу морали баш да воде рачуна.

Ефекат хармонике - звучи сулудо, али је јако ефикасно

Совјетски обавештајци се нису кретали само пешке или превозом, већ и колима, а иако ово делује као најбезбеднија опција, у стварности је потпуно супротно: колима им је било много теже побећи од некога ко их прати. Зато је осмишљена тактика хармонике, која звучи сулудо, али је делотворна ако објекат прати неколико возила. Приметивши "репове" у ретровизору, агент би одмах смишљао другу руту и то неку која је пуна семафора, лежећих полицајаца и саобраћајних знакова за обавезно заустављање.

Возећи новом трасом, обавештајац би темпирао тако да кнап пролази на жуто светло или се провлачио тамо где онај ко га прати не би могао и тако би један по један аутомобил шпијуна елиминисао из пратње. Да, ово захтева извесно време и добро познавање града и синхронизације семафора, али - шта је то за једног искусног агента КБГ? Након неког времена, шпијуни би и сами одустајали од бесконачне потере за објектом, након чега би обавештајац само настављао тамо где је кренуо, без "репа" за собом.

"Џек из кутије" - Џокер у рукаву сваког искусног обавештајца

Дешавало се и да је потребно на радни задатак стићи баш у одређено време, а значи - нема могућности за лагану шетњу градом и маскирање трагова у гужви, нити за бесконачно дуго крузирање градом и коришћење тактике хармонике како би шпијуни одустали од праћења. У таквих случајевима руски обавештајци користили су посебан уређај креативног назива "Џек из кутије" (Jack-in-the-box). Џек је у ствари била лутка која се скривала у кутији која се налазила на седишту, а која је једним кликом на тастер искакала из ње по потреби.

Принцип коришћења Џека је једноставан: обавештајац би седао на сувезачево место, док би му код ногу стајала та кутија. Ако би на путу ка циљу он и возач приметили да их неко прати, припремао би се Џек. Возач би на краткој дистанци додавао гас, тек толико да замакне за први ћошак, и тада би обавештајац искакао из кола, а уместо њега се на седиште стављала кутија из које би вирио Џек. Отпозади је слика иста (као да на сувозачевом месту седи човек), док је у стварности агент већ увелико на сигурном или на задатку, а у колима само лутка која личи на њега.