Пред сам крај 20. века пажња познатог канадског ендокринолога Данијела Дракера била је заокупљена потрагом за хормоном који би био довољно сличан оном који се лучи у људском телу, ГЛП-1, који потискује осећај глади и учествује у регулацији нивоа шећера у крви. Једина његова мана била је што се он кратко задржава у организму, па је Дракер тежио ка томе да пронађе нешто што ће имати дугорочнији резултат.
Лекове Оземпик и Вегови имамо захваљујући отровном гуштеру
Читајући радове других стручњака из области ендокринологије, биохемија и гастоентерологије (Џона Енга, Жан-Пјера Рауфмана и Џона Пизана), Дракер је наишао на податак да протеини из отрова Гила чуводишта (врсте гуштера) могу бити добра замена за хормон који се природно лучи код људи. Тестирао је ову хипотезу и испоставило се да је тачна: гуштерови јединствени гени луче протеин ексендин-4, који је адекватна замена за ГЛП-1.
Од открића заменског решења до одобравања лека прошло је неколико година
Од тада су Дракер и други научници даноноћно радили на томе да се развије синтетичка верзија овог хормона, која би се, за разлику од природне, ипак задржавала у организму мало дуже, а значи - и дуже пружала осећај ситости и регулисала ниво шећера у крви пацијената. Током 2005. године Управа за храну и лекове одобрила је коришћење овог хормона за лечење дијабетеса типа 2, те се он појавио у лековима попут Оземпика и Веговија, преноси Сајенс Алерт.
Инспирацију за лекове научници често црпе од отровница - змија, гуштера, шкорпија
Ово није први пут да су се научници ослонили на животиње-отровнице. Један од најпродаванијих лекова на свету, лисиноприл, који се користи у борби са хипертензијом и последицама срчаног удара, настао је захваљујући змијском отрову. Карипски морски сунђер је такође нашао своје место у медицини и фармацији - његови нуклеозиси послужили су као прототип хемотерапијског лека цитарабин, који се користи за лечење леукемије.