Сви имамо тог једног пријатеља који једе шта пожели и притом не добије ни грам вишка. Са друге стране, многи воде непрестану борбу са килограмима и вагом. Како неко једе шта му падне на памет, а не гоји се? Да ли је у питању брз метаболизам, добри гени или нешто сасвим друго?
Не постоји једноставан одговор на ово питање. У питању су генетски, нутритивни разлози, па чак и стил живота. А у којој мери сваки од тих фактора утиче на појединца, разликује се од особе до особе, сматра професорка исхране а преноси Лајв Сајнас.
Један од најважнијих фактора нема везе са типом тела, метаболизмом или неком магијом – већ са перцепцијом. "Људи који делују као да могу да једу шта год пожеле без последица често заправо не уносе више калорија од осталих", каже професорка. На пример, особа који свакодневно једе сладолед можда несвесно уноси мање калорија у остатку дана, било кроз мање оброке или избегавање грицкалица. Такође, неко ко једе пицу можда то чини полако, засити се брже и стане након неколико парчади.
"Ако би се прецизно измерио унос калорија ових људи, могуће је да не би конзумирали онолико хране колико се на први поглед чини. Они само једу калоричнију храну у мањим количинама, док се други можда теже контролишу када конзумирају таква јела", каже др Френк Гринвеј.
Физичка активност такође игра важну улогу, али то не мора бити вежбање у теретани. Неки људи се једноставно више крећу, чак и ако нису спортисти, каже стручњак. Постоје докази да су неки људи генетски предиспонирани да се више крећу, што утиче и на метаболизам.
Мало је доказа да неки људи природно сагоревају знатно више калорија од других без физичке активности, каже др Инес Баросо, истраживач са Универзитета Кембриџ. Ипак, стручњаци наглашавају да је могуће да неки људи имају физиолошке разлике које им омогућавају да природно регулишу унос калорија без велике самоконтроле. Сложен систем сигнала из нервног система и хормона који циркулишу у крви одређује када осећамо глад или ситост. Један од кључних хормона у овом систему је лептин, који помаже у дугорочној регулацији уноса хране. Особа са осетљивијим системом може појести више на забави, али ће потом наредних дана јести мање, јер ће њено тело аутоматски прилагодити равнотежу енергије.
Генетика такође има улогу у тенденцији ка гојењу или одржавању телесне тежине. Истраживачи су идентификовали преко 250 делова ДНК који су повезани са гојазношћу, према студији објављеној 2019. у PLOS Genetics.
На крају, одговор на постављено питање није једноставан: наша склоност ка добијању или одржавању тежине није у потпуности предодређена, али није ни у потпуности под нашом контролом. Не постоји генетски прекидач који омогућава некима да једу шта желе без последица, али исто тако, тенденција ка гојењу није нужно резултат недостатка самоконтроле.