Цар Николај II био је велики колекционар уметнина, као и старих, изузетних музичких инструмената. У његовој ризници налазило се више од 3.000 артефаката, међу којима су и виолина композитора Глинке, флаута Александра I, виолончело мајстора Жакоа, као и концертни клавир на коме је свирао сам Рахмањинов. Међутим, оно чиме се император највише поносио била је чувена Страдиваријева виолина, коју је он наводно чувао у посебној просторији Зимског дворца, далеко од радозналих очију гостију.
Из тајних царских одаја у руке талентованог пољског виолинисте
Давне 1908. године у Санкт Петербургу је наступао виолиниста Павел Кохањски, виртуоз пореклом из Пољске. Након једног од наступа, за њим је у свлачионицу ушло и неколико чувара, који су наредили да се он одмах спакује и крене за њима. Шокиран, Павел је узео са собом виолину и кренуо. Испред позоришта га је чекала раскошна кочија, која га је довезла право до Зимског дворца. И даље збуњен, Кохањски је ушао у царске одаје, не слутећи да ће се тамо његова судбина преокренути.
Ушавши у дворац, виолиниста је угледао читаву породицу Романов, која је са нестрпљењем ишчекивала његов долазак. Император му је, како би га умирио, објаснио да је доведен у резиденцију како би одржао за њих мали концерт. Када је коначно савладао трему, музичар је засвирао очаравајућу мелодију, а сви чланови династије остали су затечени његовим талентом. Желећи да га на неки начин награди, цар му је уручио оригиналну Страдиваријеву виолину. Истина, није му је поклонио, већ позајмио за наредне концерте.
Музичар неправедно присвојио виолину, па је за њу "дебело" платио
Одушевљен благонаклоношћу цара, Кохањски је радо прихватио "дар" и наредних година на свим концертима свирао управо на овој виолини. Међутим, када је наступила 1917. година, Царску Русију је захватила револуција, а император Николај II се одрекао престола. Кохањски се брже боље спаковао и напустио Русију, поневши са собом Страдиваријеву виолину. Сматрао је да, будући да се цар одрекао власти, договор о позајмици инструмента више није на снази и да нема преке потребе да је враћа некоме ко више није на високој позицији.
Ипак, карма је музичара јако брзо стигла: његови концерти у Пољској нису били ни приближно онако посећени као концерти у Русији, због чега је почео да губи славу. Новца му је остајало све мање и мање јер није имао од чега да зарађује, а успут се и разболео. Све у свему, Кохањском је остала само она неправедно присвојена виолина, коју је на крају морао да прода да би имао од чега да живи. И тако се виолина Страдиварија нашла у огласима и запала за око француском маестру Пјеру Амојалу.
Нови власник, нови проблеми: Французу краду Страдиваријеву виолину
Француски виртуоз је за своју нову виолину наручио чак и посебну футролу, знајући да је, од како је направљена, до тада она преживела свашта. Био је свестан вредности инструмента, нарочито имајући у виду да је на њему свирао и некада познати Кохањски. Наводно је он чак имао и предосећај да ће виолини пре или касније нешто да се деси, па је желео да је сачува што је више могуће. И, инстинкт га није изневерио.
Једног дана 1987. године Амојал се спремао да крене из хотела: сишао је и ставио футролу са Страдиваријевом виолином у кола, када су га позвали из хотела да се врати јер има позив на чекању. Међутим, са друге стране линије је чуо само тишину. Утом је са улице чуо шкрипу гума - непознат лопов сео је за волан скупоценог аутомобила у коме се налазио још скупоценији инструмент и нестао у непознатом правцу.
Понуда која се (не) одбија: Три милиона долара за "комад дрвета"
Виолина је нестала без трага, a у потрагу за њом дали су се најбољи ловци на криминалце. Међутим, и поред свих напора потрага није давала никакве резултате. Након неког времена полиција је ушла у траг лопову који је крао ауто, али од виолине и даље ни трага ни гласа. Маестро је био неутешан. Ускоро је случај нестанка Страдиваријеве виолине заинтересовао чак и Интерпол, а случај је доспео у руке ентузијасте и великог љубитеља уметности.
Прошло је 3 године, Амојал је већ увелико дигао руке од свог инструмента, кад је одједном, увече, зазвонио телефон: са друге стране линије дубок мушки глас рекао је да је Страдиваријева виолина код њега и да је спреман да прода тај "комад дрвета" за 3 милиона долара. Наравно, под условом да овај не каже ни реч полицији. Музичар тај новац није имао, па је случај ипак пријавио. Међутим, опет ништа - преступник као да је у земљу пропао!
Срећан крај потраге за виолином која је некада припадала Николају II
Од момента крађе прошло је више од 13 година, а инспектор коме је тада додељен случај је отишао у пензију. Ипак, сама чињеница да је у каријери имао нерешен случај (и то какав!) му није давала мира. Он је и даље истраживао случај нестанка инструмента, помишљајући чак да она више није ни у Италији. Жал за изгубљеном драгоценошћу није напуштала ни Амојала, који је, како је време одмицало, све више желео да правда буде задовољена, лопови пронађени, а инструмент враћен ономе коме припада, пишу РИА Новости.
Случај вероватно никада не би био откривен да се музичар није толико заинатио да је унајмио четворицу приватних детектива који су открили да је виолина код италијанског наркобоса, који нису имали ни представу о томе колико је она вредна. На крају крајева, инструмент је коначно враћен Амојалу 1991. године, а он је свој пут ка проналаску овог ремек-дела преточио у књигу, коју је издао 2005. године. Захваљујући њему је невероватна прича о Страдиваријевој виолини коју је некада поседовао сам император Николај II обишла цео свет.