Од злог старца до доброг чаробњака - овако би се могла описати историја Деда Мраза у Русији. Овај, сада, умиљати новогодишњи чаробњак, који доноси поклоне доброј дечици широм Русије, и који у најхладнијем периоду године уноси топлину и чаролију у руске домове, има сасвим другачију причу од осталих, а легенда о њему доживела је велике трансформације. У почетку, добри декица се није звао Деда Мраз, већ Морок - име бога хладноће и зиме. Постоји верзија према којој је реч "мраз" накнадно настала од имена древног словенског духа. Морок је био зло биће. Словени су га представљали као погрбљеног, рашчупаног старца који је ишао шумом у ланеној кошуљи и ципелама. Све на свом путу прекривао би снегом или претварао у лед - дрвеће, реке, земљу. Веровало се да ће се приликом сусрета са Мороком, особа претворити у ледену статуу, па су се веома плашили овог злог духа. Ово је управо и једна од верзија приче зашто се руски Деда Мраза разликује од свих осталих, и зашто боја његовог одела није црвене боје, већ плаве. Плава боја је боја хладноће и зиме које је некадашњи Морок "носио" свуда где прође, али и симболично представља боје зимског сумрака и руских непрегледних заснежених хоризоната.
Међутим, историја руског Деда Мраза (Дед Мороз) каквог га ми данас знамо, релативно је новијег датума. Још у 19. веку он је био лик из руског фолклора и дечијих књига, а тек понекад се појављивао покрај јелке. У периоду руске империје, родитељи никада нису својој деци говорили да им поклоне доноси Деда Мраз - поклоне је увек доносио или Исус, или сами родитељи. Деда Мраза није одобравала ни руска православна црка, а деца су се чак и плашила брадатог деде – будући да је у њиховој машти Деда Мраз био сурови владар и чаробњак који је залеђивао људе и киднаповао дечицу, односећи их у свом великом џаку. Анегдота из давне 1910. говори баш о томе колико су се деца Деда Мраза плашила: када је позван да у један вртић дође ради прославе, деца су почела да вриште и плачу од страха, а васпитачица је брже боље похитала да са њега скине браду од вате, како би изгледао мање страшно.
Револуција 1917. године замало да стави тачку на прослави Божића у Русији, будући да су се сви црквени празници бољшевици одлучили да укину, а јелке и остали симболи у потпуности су избачени из употребе. Све до 1935. године – када је високорангирани совјетски политичар Павел Постишев одлучио да стане у одбрану традиције: се деци врати зимски празник, који неће имати никакве везе са религиозним обичајима, као и да се изнова успостави култура кићења јелки пред Нову годину. И тако је Витлејемска звезда прерасла у петокраку, а уместо Божића - масовно се почела славити Нова година, уз незаобилазно облачење у тематске костиме и новогодишњи карневал. А уз све то, променио се и дух празника - мирни, породични Божић замењен је бучном Новом годином која се славила у великом друштву.
Једини проблем је био Деда Мраз: деца су се и даље бојала старца у белом костиму. Да би на неки начин "ублажили" његову страшну појаву - Деда Мразу је "додељена" унука - Снегурочка, која се први пут појавила у истоименој бајци Александра Островског и која га је са љубављу звала "деко". Уз Снегурочку, појавила се и цела свита шумских животињица. На дечијим приредбама у вртићима, Деда Мраз је поново почео да се појављује: он је спасавао Нову годину од разних зликоваца и делио поклончиће деци, а Снегурочка је са својим шумским пријатељима око јелке певала и играла. И мало по мало, кроз две пуне деценије, совјетски Деда Мраз постао је једнако добар лик као и западњачки Санта Клаус.
Деда Мраз је поново почео да се појављује 1937. године, када је први пут дошао у Дом Савеза, а како а не би поистовећивали са западним Санта Клаусом (који је био обучен у препознатљиво црвено одело), боја одеће није смела да му буде црвена. Постоји и прича да је лично Стаљин наредио да Деда Мразови у Русији морају да носе само плаве капуте са белим крзном.