Друштвене мреже, апликације за комуникацију (популарни месинџери), мејлови - ве ово прихватили смо са доласком паметних телефона и још паметнијих таблета, ни не слутећи како ће нам се животи променити, а приоритети са нас самих, породице и пријатеља временом ће прећи на екране ових геџета.
Некада давно, док све ово није постојало, или је постојало али у много мањој мери, чини се да је живот био далеко мирнији и квалитетнији, а притисак да се на позив или поруку одговори у делићу секунде рекло би се да није ни постојао. А и како би, када је једина могућност позива била преко фиксног телефона, а једини начин да се пошаље порука је било путем поште. Пар дана док писмо стигне, па још дан или два док се преузме и прочита, па док се напише одговор и пошаље - прође скоро недељу дана. И нигде се није журило, ништа није било толико хитно да се одговор мора добити у истом тренутку.
Сада се све променило. И рекло би се, променило на горе. На телефонима и таблетима проводимо и по неколико часова дневно, "скролајући" по друштвеним мрежама и комуницирајући преко разноразних апликација са људима из било које тачке кугле земаљске. И чинило би се да у свему томе нема ништа лоше: увек смо у току свих дешавања, можемо се преко видео - позива чути са пријатељима или рођацима са другог континента или пратити предавања неког професора из друге државе, али - постоји једно "али".
Слобода коју смо са једне стране обрели захваљујући дигитализацији, одузела нам је личну слободу да имамо мир, да се на позив не јавимо или на поруку не одговоримо уколико немамо жеље да у датом тренутку комуницирамо или једноставно смо исувише заузети. Модерне апликације одузеле су нам донекле и право на приватност - многе од њих (иако све мање) нашим пријатељима или контактима показују када смо последњи пут били "на мрежи" (online), да ли смо поруку прочитали и да ли смо сада при телефону, па тако чак и када нисмо у прилици да на поруку одговоримо, а прочитали смо, као да другој страни шаљемо сигнал да нисмо заинтересовани.
И то нас гура у анксиозност и страх. Страх од одбацивања, страх од тога да будемо схваћени погрешно, а наше неодговарање на поруке протумачено као непоштовање туђег времена. Има ли "лека" за такве мисли? Има – а то је да ослушнемо себе и схватимо да ништа не морамо баш исте секунде: да је у реду да уколико одмарамо не зграбимо телефон чим он зазвони, јер одмор и наше време је важније од нотификације са Инстаграма, да није страшно ако пропустимо позив и позовемо кроз сат, два или пет и да се "неће свет срушити" уколико читав дан не отворимо сандуче са мејловима, нарочито ако је тај дан викенд. Јер наше време је наше време и не треба да се осећамо кривим уколико заиста бирамо да се током њега посветимо себи.