Рад совјетског Комитета државне безбедности, познатијег и као КГБ, немогуће би било замислити без приручника. Један од њих био је намењен и распознавању страних агената, који су у то доба сваки час навраћали у СССР.
Садржину оваквог приручника морао је у по дана, у по ноћи да зна сваки обавештајац, јер - како би другачије препознао да га, примера ради, прати неки шпијун, или да разговара са неким ко је на тајном задатку.
Шта је у том "светом писму" совјетске обавештајне службе било написано и по чему су то тачно агенти државне безбедности идентификовали иностране обавештајце у својој земљи?
Како открити страног шпијуна
Приручник совјетских агената под називом "Како открити страног шпијуна" био је заправо списак, у коме су таксативно биле наведене карактеристике које шпијуна издвајају из масе и које би требало да изазову сумњу.
Примери су били наведени крајње једноставно и недвосмислено, како совјетски агент обавештајне службе не би морао да у критичном трунутку дуго размишља, тумачи их и тако губи време.
Познавање језика и државног уређења СССР
Страни шпијун је, обавезно, поред руског, говорио и неки страни језик, а као оправдање за то наводио би да га је учио на факултету, да га је савладао док је радио у иностранству и слично.
Сваки страни обавештајац би јако добро познавао и државно уређење СССР: делатност свих органа власти, закона и других прописа, које обичан држављанин земље нема ни потребу да зна.
Класика у облачењу и изузетни манири
Што се физичког изгледа тиче, страни агенти су се истицали елеганцијом: увек су били добро обучени, имали уредне фризуре и све је било "под конац". Обично су носили и шешир, који би обавезно скидали када би у просторију ушла дама.
Истицали су се и изузетним манирима: били су несвакидашње љубазни, нарочито према женама. Ако би се са дамом нашли за столом, обавезно су устајали када устаје она, приближавали јој столицу да седне и измицали како би устала.
Избирљивост у храни и љубав према коктелима
Страни шпијуни су владали и вештином прављења коктела: обавештајца из друге земље су руски агенти препознавали и по томе што своја пића не мешају (како је то обично рађено у СССР), већ мућкали, што је било својствено другим земљама.
Били су и поприлично избирљиви у храни. Избегавали су хлеб и већину традиционалних специјалитета (јер нису били по њиховм укусу) и чешће су наручивали ретке деликатесе - хоботнице, јастоге и слично. Исте су умели и сами да спреме.
Одлазак код лекара и "упадљиве" навике
Ако би се задесио у некаквој невољи, страни обавештајац би се на све могуће начине трудио да не заврши код лекара. Ране би себи видао сам, лечио се народним средствима. Доктору би се обратио само у крајњој нужди, када другог избора нема.
Одавала је стране шпијуне још једна ствар, а то су навике које су донели са собом из иностранства. Они би често подизали ноге на столице, жвакали жваке и пушили на свим јавним местима, како у превозу, тако и у биоскопу или радњи, што свакако није било својствено совјетима.