
Најбоље или најгоре године? Млади више нису најсрећнија старосна група

Деценијама су млади важили за наjсрећнију старосну категорију, али нова истраживања показују да више није тако. Штавише, слика друштва се потпуно изменила: Највеће незадовољство данас се бележи управо међу младим одраслима, који би требало да буду у "најбољим годинама".
Током друге половине 20. века постојао је један прилично стабилан образац задовољства међу различитим старосним групама - срећа је обично била најизраженија код младих и код људи после шездесете. Код већине је достигла врхунац у касним двадесетим, у периоду када многи стекну стабилнији посао, граде партнерске односе, купују прве некретнине...
Потом би ниво задовољства полако опадао са доласком деце, недостатком сна и слободног времена, све до кризе средњих година (око педесете). Тек након тога, када је пензија на видику и када се количина свакодневних обавеза смањила, осећај задовољства би поново растао (посебно код оних који су били здрави).
Тај циклус дуго је био један од најпоузданијих сазнања у друштвеним наукама. Међутим, последња деценија доноси драстичан преокрет, према новој студији у којој је анализирана срећа људи у скоро 50 земаља. Подаци сада показују да ниво среће расте како људи старе, док тинејџери и млади одрасли све чешће припадају групи која се најлошије осећа.
Оно што забрињава јесте да млади све чешће имају менталне тегобе - од хроничне анксиозности до депресије, а пад благостања је нарочито приметан код младих жена. Разлози за ову промену још нису до краја јасни - истраживачи, ипак, указују на факторе као што су велики притисак да се у раном животном добу постигне успех, глобална економска неизвесност и - пре свега - утицај дигиталног окружења, преноси "NL Times".
Друштвене мреже и стално посматрање туђих "савршених" живота чине да млади осећају да никада нису довољно добри, те сопствене успехе и живот све чешће обезвредњују. Такође, за разлику од претходних генерација, данашња омладина је у детињству и адолесценцији много више времена проводила пред екраном, што је утицало на социјалне вештине, али и на самопоуздање.
Тако је дошло до парадокса: Они који су некада предњачили по оптимизму сада се најчешће боре са падом самопоуздања и незадовољством, док су старије генерације, упркос здравственим и финансијским изазовима, све задовољније како године пролазе. Ова студија може бити упозорење за будуће генерације и истраживања, која се могу фокусирати на то како да млади имају квалитетан живот, без утицаја дигиталног света, као и колико је ментално здравље пресудно у целокупној срећи појединца.


