Статистике умањују страх: Што је проблем у друштву већи, мислимо да је мање опасан, открива наука

Када се говори о неком проблему, активисти и организације често користе статистику да покажу његову распрострањеност. Тако се, на пример, у кампањама за Алцхајмерову болест истиче да милиони људи живе са овом дијагнозом, а логика иза оваквог приступа јесте да би истицање размере проблема требало да подстакне људе да пруже подршку или финансијску помоћ.

Међутим, истраживања показују да ова стратегија често има неочекиван ефекат. Када људи сазнају да је неки проблем врло распрострањен, почињу да га доживљавају као мање опасан него што су у почетку мислили. Овај феномен назива се "парадокс великог проблема" и утиче на то како процењујемо све - од ризика у саобраћају до загађења, опасности по здравље...

Оптимизам као основа парадокса

Људи снажно саосећају с појединцима, што истраживања већ деценијама показују, али откривено је и да им је тешко да схвате патњу великих размера, па тада често долази до недостатка емпатије. Један од разлога за "парадокс великог проблема" могао би бити управо људски оптимизам - уверење да је свет углавном безбедан и да се озбиљни проблеми решавају, а када чујемо да је нека појава распрострањена, претпостављамо да, ако је заиста толико опасна, већ би била отклоњена.

Примери из свакодневног живота

У једној студији становници великог града су читали о локалним проблемима: Ресторану који није прошао здравствену инспекцију, згради која је прекршила безбедносни пропис и детету које није вакцинисано. На почетку су процењивали колику штету проблем може проузроковати. Потом су добијали информацију о томе колико је проблем чест (на пример, да постоји на хиљаде зграда са прекршајима) и поново су давали оцену. Сваки пут је резултат био исти - након сазнања о распрострањености проблема, људи су га сматрали мање опасним.

Сличан образац појавио се и у студији са запосленима у фармацеутској индустрији. На почетку су процењивали колики је ризик да пацијент који не узима лекове по пропису заврши у болници, а након што су сазнали да већина пацијената не поштује упутства, закључили су да је вероватноћа штете мања него што су мислили. 

Тешки и еколошки проблеми

"Парадокс великог проблема" појавио се и у ситуацијама које се тешко решавају, попут загађења животне средине. У једном експерименту учесници су читали о породици чија је вода била контаминирана хемикалијама. Када су сазнали да су ове материје уобичајене у води из славине, били су убеђени да је вероватноћа болести мања и да је влада проблем сигурно решила.

Да би проверили да ли оптимизам има кључну улогу, истраживачи су представили исти сценарио, али су навели да породица живи у сиромашном крају. Иако је парадокс и даље постојао, био је нешто мање изражен, што указује да мањи ниво оптимизма слаби овај ефекат.

Утицај на спремност да се помогне

"Парадокс великог проблема" није важан само за то како људи процењују ризике, већ и за њихову мотивацију да помогну другима. У једној студији учесници су замишљали пријатеља са боловима у грудима, а након што су сазнали да милиони људи сваке године имају тај симптом, сматрали су га мање опасним и били су мање мотивисани да потраже хитну медицинску помоћ, преноси "Јаху лајф".

Овај ефекат није нужно негативан нити позитиван, већ његове последице зависе од околности. С једне стране, може умањити мотивацију да се другима помогне, а с друге стране, може бити користан - на пример, ако неко има претеран страх од болести, сазнање да је она честа може му донети олакшање и омогућити му да живи без непотребне анксиозности.