Према резултатима портала "Кино бизнис" филм "Чебурашка 2" је заузео треће место на међународној листи по биоскопској заради, одмах иза филмова "Аватар:Ватра и пепео" и "Зотопија 2". Број гледалаца руског анимираног филма, најуспешнијег у Русији, премашио је пет милиона, показују подаци Јединственог аутоматизованог информационог система Фонда за кинематографију.
Чебурашка - симбол детињства, љупко створење испуњено чаролијом
Уз лик Чебурашке одрасло је најмање три генерације Руса, за неколико деценија постојања он је красио биоскопска платна, бодрио чланове руског олимпијског тима, па чак и постао модни детаљ под називом "Чебубу", као одговор на светски тренд "Лабубу" луткица.
Чудан и нестварно смотан, а уједно и симпатичан књижевни и цртани лик Чебурашка, за кога не можемо са сигурношћу рећи да ли је медвед, зец или нешто треће, први пут појавио се на страницама књиге "Крокодил Гена и његови другари" још 1966. године, али своју популарност стекао је тек након изласка цртаног филма.
Његов креатор, писац Едуард Успенски, осмислио га је по узору на фелеричну играчку коју је имао у детињству, па није ни личила ни на шта конкретно. Ипак, како му је била драга, он је за њу осмислио да је дошла издалека, у кутији са поморанџама. Име Чебурашка добила је од глагола "чебурахнутса", односно "падати". А Чебурашка је и заиста био једно смотано биће које је, најевши се поморанџи у дугом путу, непрестано падало на бок.
Национални симбол, инспирација за споменике и маскота Олимпијских игара
Са изласком првог цртаног филма, "полудела" је читава Русија, а Чебурашка је постао национални симбол. Поред тога што је инспирисао књижевнике и филмске режисере, Чебурашком су се одушевили и бројни скулптори новије историје који су малом неспретном створењу подигли споменике широм Русије. Послужио је и као муза љубитељима вицева и анегрода, а на друштвеним мрежама има и свој налог на коме се путујући по свету фотографише и шири позитивну енергију.
Чебурашка је отишао је и корак даље, и 2004. године постао маскота руског олимпијског тима, и тако пропутовао све од Атине, преко Пекинга, Торина и све до Ванкувера, мењајући боју свог крзна из браон у црвену, белу па чак и плаву.