Као адолесценти, већина нас водила је дневнике - у њима смо записивали све и свашта, од најбаналнијих ствари, па све до нама у том тренутку, важних догађаја: шта смо тог дана радили, како је било у школи, где смо ишли после часова или о чему смо причали са симпатијом. Дневници су били наш сигуран простор, место где није било осуда, место где смо могли да бидемо потпуно искрени и отворени. Пракса вођења дневника, како смо одрастали, губила се у обавезама око уписа на факултет, студирања, а касније и посла, и тек понеко је наставио да догађаје из живота, претаче у речи на папиру.
Постоје бројне студије које показују да је вођење дневника у одраслом добу, у којима записујемо наше мисли, осећања (па чак и снове), одличан начин да се осећај анксиозности, хроничног стреса и депресије држе "на оку" и под контролом, а њихов утицај на живот и свакодневно функционисање умањи.
Вођење "дневника емоција" разликује од оног који смо водили у адолесцентском периоду, понајвише по садржини: док се у класичном дневнику најчешће бележе активности, детаљи дана и неки планови за будућност, у процесу терапијског писања истражују се елементи живота који су се десили у прошлости, а на нас оставили последице. Овај вид интроспекције касније у раду са терапеутом може открити многе шаблоне у понашању и узроке наших емоција и помоћи нам да их боље разумемо, будући да када запишемо, а затим и вербализујемо наше најдубље мисли, стрепње и жеље, оне из "сировог осећања" прелазе у рационалне мисли, што убрзава процес лечења траума и напретка.
Стварање тог сигурног простора у одраслом добу, где можемо бити рањиви и дозволити себи да "без филтера" пишемо о емоцијама и најдубљим мислима, само је један од облика рада у терапијском процесу који помаже у борби са траумама, осећајем преплављености осећањима или депресивним стањима и одличан начин да у периоду између две терапије размислимо о томе како се осећамо у односу на одређене ситуације и људе из нашег окружења. "Терапија писањем" омогућава десензибилизацију (смањивање преосетљивости) нечега што нам је некада било важно или на нашу личност оставило последице, а све кроз писање и отпуштање мисли и осећања.
У процесу "терапијског писања" отварају се многе емоционалне ране које су годинама (а можда и деценијама) уназад биле затворене, а ожиљци тек у одређеним ситуацијама излазили на видело. Управо због тога, подршка од стране психотерапеута и вођење кроз процес упознавања себе, јесте важан елемент терапијског рада који захтева пажљив и професионалан приступ.