Радикалнија верзија хибридног рада која радни дан "сече" на кратке, флексибилне блокове рада, брзо прелази пут од маргиналног експеримента до теме о којој се све више говори у 2026. години.
Заговорници "микрошифтинга" тврде да овај ултрафлексибилни модел помаже запосленима да ускладе бригу о деци, додатне послове и бригу о себи са захтевним канцеларијским позицијама, док критичари упозоравају да би могао да учврсти културу "увек доступних" радника, само под другим именом.
Овакав начин рада подразумева радни дан подељен на више "налета" фокусираног рада, који обично трају од 45 до 90 минута, а између њих су паузе за приватне обавезе, породицу или одмор. Уместо класичног рада од 9 до 17 часова, запослени може да се пријави на посао ујутру, потом направи паузу због одвођења деце у школу или одласка у теретану, да би се вратио касније у току дана, а завршио обавезе увече.
Појам је популаризовала је једна компанија за видео-конференције која радни период дефинише као рад "у кратким, нелинеарним блоковима, у складу са личном енергијом, обавезама или обрасцима продуктивности".
Модел је настао током пандемије, када су затварање школа и карантини пореметили традиционалне радне распореде, а од тада су га прихватили родитељи, глобални тимови и радници који покушавају да уклопе плаћени рад у сложене животне околности.
Од хибридног рада ка екстремној флексибилности
Пораст "микрошифтинга" означава ескалацију у односу на раније облике хибридног рада, који су се углавном бавили тиме где се ради, а не када. У многим компанијама запослени и даље морају да долазе у канцеларију неколико дана недељно, али све чешће преговарају о праву да те сате распореде током продуженог дана или чак касних вечерњих сати.
Неке анализе говоре да је интересовање за ову врсту екстремне флексибилности велико и посебно је изражено међу менаџерима, неговатељима и онима који имају додатне послове. Млађи радници, нарочито припадници генерације Зед, све више прихватају нелинеарне распореде како би уклопили додатне ангажмане - више од четвртине њих наводи да има други посао или споредни извор прихода.
И многи други запослени све чешће ово прихватају, јер им омогућава да раде у складу са сопственом енергијом и концентрацијом, уместо да продуктивност одржавају током целог, често исцрпљујућег радног дана. Кратки и интензивни радни блокови помажу да се постигне већи фокус, док истовремено остављају простор за приватне обавезе, физичку активност и одмор.
Овај модел се повезује и са бољом бригом о менталном здрављу, јер запосленима даје могућност да се искључе између радних периода и смање осећај сталног притиска. У срединама где су резултати важнији од фиксног радног времена, показало се да продуктивност не трпи када људи сами планирају свој рад, уз јасне границе и договоре.
Ипак, стручњаци упозоравају да превелика флексибилност може лако да се претвори у непрекидну доступност, при чему се радни дан неприметно продужава. Управо зато се расправа све више помера са питања места рада на питање времена, јер запослени широм света све јасније истичу да им је равнотежа између посла и приватног живота важнија од висине плате, пише Fortune