Једна од десет особа широм света данас живи са хроничним болом, стањем које медицина и даље тешко лечи без стварања нових проблема. После краха идеје о "животу без бола" које је допринело опиоидној кризи, лекари поново преиспитују шта бол заправо јесте и где у том процесу може да се измени.
Бол се више не посматра као прекидач који се једноставно укључи или искључи, већ као динамичан разговор између тела и мозга. Сензорни сигнали обликују се под утицајем контекста, сећања и емоција, а ти сигнали могу бити појачани, ублажени или преусмерени у више фаза.
Деценијама се медицина у домену бола фокусирала на оно што се дешава након што бол стигне до мозга. Нови талас истраживања помера пажњу уназад - ка сензорним нервима, где се сигнали могу изменити пре него што мозак уопште "конструише" бол, пише Нешнал џиогрaфик.
Бол настаје у мозгу
Пре него што се бол осети, он почиње као ноцицепција - откривање потенцијалне опасности путем специјализованих сензорних нервних ћелија званих ноцицептори. Ови периферни неурони пружају дуга, разграната влакна кроз кожу, мишиће и унутрашње органе, прилагођена препознавању екстрема: топлоте и хладноће, притиска, трења, удара и хемијске иритације.
Када се активира, ноцицептор шаље електрични сигнал ка кичменој мождини, где се он преводи из електричног импулса у молекуларни сигнал и прослеђује мозгу. Прво стиже до таламуса, који функционише као нека врста мождане централе. Управо ту почиње стварни доживљај повреде.
Занимљиво, оно што човек осети када ти сигнали стигну до таламуса зависи од тога шта мозак потом уради с њима. Таламус може да укључи пажњу, емоције, сећања и страх - физиолошке димензије бола које га, намерно, чине јачим. Зато неки истраживачи кажу да је "сваки бол психолошки". Ипак, то није психологија коју можемо свесно да контролишемо, објашњавају научници. То су процеси које воде неуротрансмитери, програмирани да помогну човеку да преживи, активирајући бол као механизам учења и избегавања опасности. Бол је безбедносни систем - намерно осмишљен тако сложено да га је немогуће у потпуности надјачати. Аналгетик може привремено пореметити његов рад, али само на кратко.
Прекидање преноса бола
Истраживања говоре да механичка стимулација, попут вибрација, може да "прекрати" болне сигнале пре него што стигну до мозга. У поређењу са електричном стимулацијом, која делује тек када бол већ стигне, вибрације активирају чулне нерве раније у путу, смањујући интензитет бола и смањујући ризик да акутни бол прерасте у хронични. Носиви уређаји који користе ову технологију омогућавају пацијентима контролу над интензитетом стимулације, а континуиране вибрације могу пружити олакшање које траје и након престанка примене.