Природни шећер је здравији од вештачког - или ипак не?

Природно присутни шећери налазе се и у целом воћу и млеку, а додати шећери, као што су високофруктозни кукурузни сируп и бели шећер, додају се намирницама током прераде или припреме. Иако се заслађивачи попут меда, нектара агаве и јаворовог сирупа често означавају као природни, они се и даље убрајају у додате шећере.

Чињеница је да у поређењу са другим додатим шећерима, мед, јаворов сируп и нектар агаве су тек незнатно бољи, јер имају нижи гликемијски индекс и садрже одређене витамине и минерале, али нутриционисти наглашавају да прекомерни унос било ког додатог шећера и даље може довести до истих здравствених проблема.

Нектар агаве се често представља као "здравија" опција јер је око један и по пут слађи од белог шећера, па га је потребно мање. Међутим, он садржи и до 90 одсто фруктозе - чак и више него високофруктозни кукурузни сируп. За разлику од глукозе, фруктоза не изазива снажан инсулински одговор нити подстиче осећај ситости, што може довести до преједања.

Мед је природни течни заслађивач који се често сматра здравијим због својих антиоксидативних и противупалних својстава. Ипак, истраживања показују да мед, бели шећер од шећерне трске и високофруктозни кукурузни сируп имају сличан утицај на ниво шећера у крви и упалне процесе.

Да ли треба ограничити унос шећера

Свакако би требало настојати да се унос додатих шећера сведе на разумну меру.

Просечан унос додатог шећера је веома висок и знатно премашује препоручене количине. Ипак, уместо строгих дијета без шећера, боље је усредсредити се на здравије изворе шећера, као што је воће, које поред природних шећера садржи и влакна, витамине и минерале.

"Шећери, попут оних у газираним пићима, брзо се апсорбују и метаболишу, што доводи до наглих скокова нивоа шећера у крви. Насупрот томе, шећери у целом воћу, као што је јабука, варе се и апсорбују спорије, па изазивају блажи пораст шећера у крви", појашњавају стручњаци, а пише Вер Вел Хелт.

Без угљених хидрата не бисмо могли да живимо здраво нити дуго, јасни су стручњаци. Ако организам нема приступ угљеним хидратима, он почиње да користи масти и протеине као извор енергије, што дугорочно може бити штетно. Изузетак представља кетогена исхрана, за коју је доказано да може користити особама са одређеним здравственим стањима. Ипак, дијете са веома мало угљених хидрата често су сиромашне важним нутријентима, попут влакана, и могу бити повезане са болестима срца или раком. Зато је сарадња са лекаром и регистрованим нутриционистом кључна за постизање исхране прилагођене индивидуалним потребама.

"Оно што сматрамо најздравијим јесте оно што је природније. Али то не значи да је све остало лоше. Не треба кривити шећере и проглашавати их потпуно штетним - све зависи од количине коју уносимо", закључују.