Приче о искуствима блиским смрти интригирају живе, а нешто јединствено изгледа да се дешава у нашим мозговима док осећамо да се смрт приближава. Упркос сведочењима, тренуци око смрти и даље су углавном мистерија, посебно када је реч о самом искуству умирања.
Међутим, научници су недавно почели да проучавају шта се дешава у последњим тренуцима живота, прикупљајући податке о активности мозга код пацијената који умиру. Коришћењем електроенцефалографских (EEG) снимака, истраживачи могу да прате како се обрасци активности мењају у тренуцима пре смрти.
Резултати су још увек прелиминарни, али показују изражене експлозије координисане неуронске активности, што указује да се заиста дешава нешто значајно док наши мозгови предосећају могућу смрт. Боље разумевање ове активности могло би не само да демистификује процес умирања - пружајући утеху онима који су изгубили вољене или се сами приближавају смрти.
Мозак у тренуцима смрти
Проучавање смрти није лако, посебно када је реч о мозгу. Људи који умру се не враћају да би нам испричали искуство, а проучавање оних који су у процесу умирања је тешко и етички осетљиво.
Неки истраживачи користе снимање мозга, интервјуе и друге медицинске податке да би проучавали људе који су доживели срчани застој и потом "враћени у живот". Међутим, то можда не представља праву смрт, барем што се тиче мозга. Ћелије мозга имају резерву енергије која им омогућава да кратко време наставе са функционисањем након прекида протока крви.
То значи да аларм на монитору срца који показује застој, класичан симбол смрти, заправо не означава смрт мозга.
Права смрт мозга наступа касније, вероватно више од минут након што срце стане. Тада електроенцефалограм (EEG) показује потпуни прекид активности мозга, кажу неуронаучници.
Када мозак престане да добија кисеоник, стање познато као хипоксија, покреће низ догађаја, пише Би-Би-Си Фокус.
Прво се јавља изражена експлозија активности, док мозак реагује на недостатак кисеоника, што вероватно представља инстинктивни покушај преживљавања. Затим следи период активности мозга ниже фреквенције, након чега се појављује равна линија. У одређеном тренутку током хипоксије, ћелије мозга почињу да умиру. То започиње процесом познатим као деполаризација, када нервне ћелије губе свој електрични набој. Ово узрокује да мозак ослобађа неуротрансмитере, као и јоне натријума, калијума и калцијума, између осталих.
Истраживања показују да мозак кратко пре смрти пролази кроз фазу појачане, координисане активности, нарочито у гама таласима који су повезани са свесним процесима. Ова активност јавља се у областима мозга које контролишу свест и сећање, што може објаснити извештаје преживелих о искуствима близу смрти.
Шта људи можда доживљавају пред смрт
Шта умирући пацијенти током тог времена могу да доживљавају не може се са сигурношћу знати, али научници сумњају да су можда пронашли неуронски потпис искуства блиског смрти.
Подаци указују на то да су области мозга повезане са сећањима веома активне непосредно пре смрти, што се поклапа са извештајима преживелих који говоре да су током својих "последњих" тренутака видели догађаје из живота или своје ближње.
"Ваша породица није испред вас и ваше очи нису отворене. Али некако та хипоксија покреће ланац догађаја који доводи до призивања сећања", кажу.
Ако "талас смрти" заиста покреће успомене, стручњаци су можда открили важан траг о томе како мозак проживљава своје последње тренутке.
Ипак, то отвара још једно питање: "Зашто би мозак трошио толико енергије само да вам пружи сећања која, наизглед, немају никакву непосредну функцију? То је велико питање на које још покушавамо да одговоримо", истичу.
Тренутак нестајања
Истраживања о искуствима блиским смрти и последњим тренуцима рада мозга, која су дуго била на маргини научног интересовања, почињу да доносе значајне увиде. Најважније откриће јесте да мозак може остати активан, па чак и свестан, и након што срце престане да куца, што мења наше разумевање самог појма смрти.
Једна од честих заблуда јесте да постоји тачно одређено "време смрти". Смрт није тренутак - смрт је процес.
Дугогодишњи рад са пацијентима на самом прагу смрти отворио је и дубља егзистенцијална питања о природи свести, али истовремено и понудио назнаке одговора. Ова искуства су посебно важна јер се јављају у тренуцима када се свест најмање очекује.
Мозак има далеко већу улогу у процесима умирања него што се раније претпостављало, нарочито када је реч о срчаном застоју. Ова сазнања могла би у будућности да помогну лекарима да продуже време за спасавање пацијената у критичним ситуацијама.