Еколошки пројекти великог обима дуж ивица једне од највећих и најсушнијих пустиња на свету претворили су је у "складиште" угљеника које апсорбује више угљен-диоксида него што га емитује, показују истраживања.
Наиме, пустиња Такламакан простире се на око 337.000 квадратних километара и окружена је високим планинама које спречавају продор влажног ваздуха, стварајући екстремно суве услове који су непогодни за већину биљака.
Међутим, последњих деценија Кина је засадила шуму око ивица пустиње, а ново истраживање указује да овај приступ почиње да даје резултате. "Први пут смо открили да људска интервенција може ефикасно повећати апсорпцију угљеника чак и у најекстремнијим, сувим пределима, показујући потенцијал да се пустиња претвори у природни 'упијач' угљеника и да заустави деградацију земљишта", кажу научници.
Више од 95 одсто пустиње Такламакан покривено је покретним песком, због чега је дуго сматрана "биолошком празнином". Пустош се шири од педесетих година, када је Кина проширила урбанизацију и пољопривредна земљишта, што је довело до чешћих пешчаних олуја које уклањају тло и насипају песак, погоршавајући ерозију.
Кина је покренула "Велики зелени зид", огроман еколошки пројекат с циљем успоравања пустарења, са планом да се до 2050. засади милијарде дрвећа око ивица пустиња Такламакан и Гоби. Кина је завршила озелењавање ивица пустиње 2024. године, а истраживачи кажу да је овај напор стабилизовао пешчане дине и повећао шумски покривач у земљи са 10 одсто површине 1949. на више од 25 одсто. Сада научници откривају да растуће зеленило на периферији пустиње апсорбује више CO2 из атмосфере него што га пустиња ослобађа, што значи да се пустиња можда претвара у стабилан резервоар угљеника.
Ширења вегетације и повећања апсорпције CO2 дуж ивица пустиње временски и просторено коинцидира са Великим зеленим зидом, указују истраживања.
Претходна истраживања су указивала да пустиња Таклмакан може бити "резервоар" угљеника али та су истраживања фокусирала CO2 апсорбован песком, што није стабилно под климатским променама, јер растуће температуре могу изазвати ширење ваздуха у песку и ослобађање додатног CO2.
"На основу овог истраживања, пустиња Такламакан, мада само око ивица, представља први успешан модел који показује могућност претварања пустиње у 'упијач' угљеника", наглашавају научници.