Најхладнија руска зима: Пуцала је стаклена амбалажа, деци је био строго забрањен излазак напоље

Последњих дана децембра 1978. године на територију СССР-а обрушио се снажан арктички антициклон. Метеоролози су његову појаву касније назвали ултраполарним продором, јер се тако хладне ваздушне масе изузетно ретко спуштају толико далеко на југ. Уобичајена зима изненада се претворила у праву ледену катастрофу, која је паралисала живот читавих региона и заувек остала у сећању милиона људи.

Хладноћа која је стигла с празником

Иако зимски мразеви никога нису изненађивали, крајем децембра ситуација се нагло променила. Температура је почела стрмоглаво да пада и већ до 30. децембра европски део земље нашао се у правој леденој замци. У Лењинграду је температура пала на минус 34 степена, што је био апсолутни рекорд за град. У Москви је забележено минус 37, а у Подмосковљу се температура местимично спуштала и до минус 45 степени.

То је, међутим, био само увод. Већ 31. децембра хладноћа је достигла врхунац. На Уралу су измерили минус 50 степени, а у северним деловима Комија температура је пала на минус 58. Те вредности биле су без преседана за европски део СССР-а. За поређење, такви мразеви су карактеристични за Јакутију, али не и за густо насељене регионе чија инфраструктура и свакодневни живот нису били прилагођени тако екстремним условима.

Стручњаци су касније објаснили да је реч о ретком сплету околности: снажан арктички ваздух остао је "заробљен" над територијом земље под утицајем стабилног антициклона. Такве појаве дешавају се изузетно ретко, понекад једном у сто година, због чега је зима 1978-1979. заузела посебно место у климатској историји 20. века као један од најопаснијих природних феномена.

Инфраструктура на граници издржљивости

Чак ни совјетски систем, навикнут на сурове зиме, није био спреман за такав ниво хладноће. У стамбеним зградама масовно су пуцале цеви, које једноставно нису биле пројектоване за температуре ниже од минус 40 степени. Вода која је избијала напоље тренутно се ледила, прекривајући дворишта и улице клизавим слојем леда. Изнад места хаварија дизали су се облаци паре, стварајући утисак леденe магле.

Системи грејања отказивали су један за другим. Радијатори у становима су се хладили, па су људи користили гасне шпорете и рерне не за кување, већ као једини извор топлоте. Ни уобичајена зимска одећа више није помагала - ризик од промрзлина јављао се већ након неколико минута проведених напољу.

И електромреже су биле под огромним оптерећењем. Становници су укључивали све доступне грејалице како би бар мало подигли температуру у становима. То је доводило до преоптерећења и масовних нестанака струје, нарочито у стамбеним квартовима. Многи градови тонули су у мрак, хладноћу и узнемирујућу тишину.

Саобраћај, снабдевање и опасност по енергетику

Железнички саобраћај био је готово паралисан. Возови су остајали заглављени на пругама, а кашњења су трајала сатима, па и данима. Неки путници дочекали су Нову годину у вагонима, делећи храну и топлу одећу. Празник је добио сасвим другачије, сурово лице.

Складишта са храном такође су претрпела последице хладноће. Стаклена амбалажа са млеком и соковима није издржавала и пуцала је. Испоруке продавницама су успоравале, а поједини производи су нестали са рафова. Најзабрињавајуће је било то што су екстремни мразеви погодили и стратешке објекте.

На Белојарској атомској електрани у ноћи између 30. и 31. децембра, услед наглог пада температуре, урушио се део крова, након чега је избио пожар. Захваљујући брзој и усклађеној реакцији запослених и хитних служби, избегнуте су теже последице. Ипак, сама несрећа показала је да су и високотехнолошки објекти били рањиви пред стихијом.

Велике губитке претрпела је и пољопривреда. Воћке и жбунасте културе нису издржале температуре ниже од минус 50 степени и измрзле су, па је род био изгубљен још пре почетка пролећа.

Нова година у леденом заробљеништву

Годину 1979. земља није дочекала уз ватромет и празничну грају, већ у ишчекивању топлоте, светлости и воде. Многе породице славиле су у потпуном мраку, умотане у све што је могло да задржи бар мало топлоте. Деци је строго забрањивано да излазе напоље, чак и накратко. Власти су препоручивале уздржавање од алкохола, јер он ствара лажан осећај топлоте и значајно повећава ризик од промрзлина.

Већ почетком јануара антициклон је почео да слаби, а температура се постепено вратила на уобичајене зимске вредности. Ипак, за свега неколико дана земља је претрпела огромну штету - и материјалну и здравствену.

Од тада се у народу усталила изрека: "Хладније него седамдесет осме - не бива". Иако је сам проблем трајао мање од недељу дана, ипак је та зима остала упамћена као симбол екстремне хладноће -  не због трајања, већ зато што је подсетила да и у доба технологије и бетона природа остаје сила с којом се мора рачунати.