Шта је то што је обједињавало сваку руску породицу још од давнина, а и дан данас је део руске традиције коју није успео да промени ни убрзан животни ритам? Наравно - традиционално испијање чаја! У 19. веку традиција испијања чаја у Москви је била толико популарна и опште прихваћена, да једноставно није било породице која је није практиковала у свом дому, у кругу породице или са пријатељима, шољица чаја уз пријатне разговоре била је део свакодневице, а чак су и бројни етнографи својевремено о томе писали као о делу руске културе.
Чај за становнике Москве у 19. веку није био само напитак. Око чаја се створио читав ритуал, који је био проткан својеврсном филозофијом а чај су испијали сви грађани, независно од свог материјалног статуса, а пили су га свуда: код куће, у гостима, у кафанама и ресторанима, у природи, па чак и у путу. Уз напитак, обавезно су се служиле сушке - запечени хрскави колутићи од теста налик ђеврецима, са зрнима мака преко.
Како се испијао чај
Када би дошао у госте, већ са врата гост би домаћину рекао "Чаја и шећера, молићу љубазно!", а домаћин би одговарао "Само изволите!" и позивао да му се придружи за столом. Отказати госту у припреми и испијању чаја била је незамислива грубост и некултура. Испијање чаја сматрало се завршеним када би гост окретао шољицу наопачке и на њено дно стављао остатак шећера (пре се шећер служио у комадима, најсличнијим данашњим коцкама, који су били посебним ножем одломљивани са велике коцке). Наравно, као и за већину традиција, и за ову се везују одређена веровања, односно сујеверја. Тако је по руском веровању пуцкетање самовара на угљу означавало да ће разговор уз чај бити пријатан и наговештавало добро расположење, док би звиждук самовара значио непријатности.
Становници Москве чај су испијали свуда, и у било које доба дана, а обавезно је било окупљање око шољице чаја у четири сата поподне. Живот у граду у то време се заустављао а сви су одлазили кућама или у госте да уживају у овом окрепљујућем напитку.
Јак чај сматрао се најбољим, док су о лошем (слабом) чају говорили да се кроз њега може "видети Москв" што је означавало да је недовољно чаја стављено на ту количину воде, па се напитак провиди.
Предузетници, трговци и велепоседници традиционално испијање чаја дигли су, у складу са својим статусом и могућностима на један виши ниво, па су тако уз шољу чаја обавезно имали и велику количину слаткиша, а у сам напитак додавали разне врсте ликера. Њихови запослени, често су уз зараду и исхрану уговарали и чај, као врсту надокнаде за рад и труд.
У Московским продавницама могли су се пронаћи чајеви за све, независно од класе којој су припадали: од најјефтинијих, који су били сачињени од мешавина различитог биља, до најскупљих кинеских чајева. Међу свим продавницама чајева истицала се продавница чаја, Перлов, на Мјасницкој улици, која послује и дан данас, додуше под измењеним називом.