Магазин
Рођендан руске вотке: "горуће вино" које је створио чувени Мендељејев, слави 158 година
Догађај који је послужио као повод за неформални рођендан најпознатијег руског пића, вотке, догодио се 31. јануара 1865. године. Тога дана у Санкт Петербургу, Дмитриј Иванович Мендељејев заштитио је своју познату докторску дисертацију на тему "Сједињавање алкохола са водом", коју је припремао читаве две године. Ова дисертација и дан данас се чува у музеју овог великог руског научника, у државном универзитету Санкт Петербурга.
Али, какве везе има вотка са дисертацијом Мендељејева? Ово јако алкохолно пиће настаје мешањем ректификованог (конзумног) алкохола са водом, а за његову припрему се ова смеша филтрира активним угљем. Касније се додају и различите биљне тинктуре како би се направили разни ликери.
Припрема вотке постала је у Русији популарна у другој половини 15. века, и то највероватније због појаве вишкова хлебних житарица, које је требало некако прерадити, а већ у 16. веку су се Руси толико извештили, да су ово "горуће вино", како су овај напитак називали, почели да извозе. То је, заправо, био и први извоз вотке у историји Русије. Сама реч "вотка" појавила се читав век (а можда и два) касније, изведена од речи "вода".
Са развојем технологије производње вотке, њен квалитет постајао је све бољи, а напитак добијао карактеристике укуса које су се до данас очувале. У петровској епохи у Русији су се појавиле прве фабрике вотке, а од средине 18. века њеном производњом бавили су се велики земљопоседници, па је квалитет усавршаван све више и више. Одличну репутацију имале су и вотке домаће производње, које су се производиле на имањима кнезова Куракинових, грофова Шереметјевих и Румјанцевих.
Крајем 19. века по први пут у руској историји донет је државни стандард за производњу вотке, чему су кумовала истраживања познатих хемичара Николаја Зелинског и Дмитрија Мендељејева, који су уједно били и чланови комисије за увођење монопола над вотком. "Мендељејевска" варијанта вотке, која има 40 гради, 1894. године патентирана је у Русији под називом "Московска посебна" (која се касније преименовала у "посебна"). Иначе, у Русији се неколико пута уводио монопол над продајом вотке, који је периодично јављао у периоду Совјетске власти, током које се технологија производње континуирано усавршавала, а њен квалитет се налазио на највишем могућем нивоу.
Традиционално, јачина вотке варирала је од 38, преко 40 и 45, па све до 56 гради, док данас, постоје посебне врсте вотке које су чак и јаче.
