Али, какве везе има вотка са дисертацијом Мендељејева? Ово јако алкохолно пиће настаје мешањем ректификованог (конзумног) алкохола са водом, а за његову припрему се ова смеша филтрира активним угљем. Касније се додају и различите биљне тинктуре како би се направили разни ликери.
Припрема вотке постала је у Русији популарна у другој половини 15. века, и то највероватније због појаве вишкова хлебних житарица, које је требало некако прерадити, а већ у 16. веку су се Руси толико извештили, да су ово "горуће вино", како су овај напитак називали, почели да извозе. То је, заправо, био и први извоз вотке у историји Русије. Сама реч "вотка" појавила се читав век (а можда и два) касније, изведена од речи "вода".
Са развојем технологије производње вотке, њен квалитет постајао је све бољи, а напитак добијао карактеристике укуса које су се до данас очувале. У петровској епохи у Русији су се појавиле прве фабрике вотке, а од средине 18. века њеном производњом бавили су се велики земљопоседници, па је квалитет усавршаван све више и више. Одличну репутацију имале су и вотке домаће производње, које су се производиле на имањима кнезова Куракинових, грофова Шереметјевих и Румјанцевих.
Крајем 19. века по први пут у руској историји донет је државни стандард за производњу вотке, чему су кумовала истраживања познатих хемичара Николаја Зелинског и Дмитрија Мендељејева, који су уједно били и чланови комисије за увођење монопола над вотком. "Мендељејевска" варијанта вотке, која има 40 гради, 1894. године патентирана је у Русији под називом "Московска посебна" (која се касније преименовала у "посебна"). Иначе, у Русији се неколико пута уводио монопол над продајом вотке, који је периодично јављао у периоду Совјетске власти, током које се технологија производње континуирано усавршавала, а њен квалитет се налазио на највишем могућем нивоу.
Традиционално, јачина вотке варирала је од 38, преко 40 и 45, па све до 56 гради, док данас, постоје посебне врсте вотке које су чак и јаче.