Ако се дан приводи крају, а дете још није ни отворило књигу, прва реакција родитеља често је притисак. Ипак, викање, претње и уцене ретко доносе резултат. Краткорочно могу да натерају дете да седне за сто, али не и да развије навику учења. Како објашњава клинички психолог Маргарита Алексејева, самосталност у учењу није нешто што се једноставно "укључи", већ вештина која се развија уз подршку одраслих.
Разлог за то је пре свега биолошки. До отприлике десете године, део мозга задужен за самоконтролу, планирање и доношење одлука још увек сазрева. Зато није реално да очекујемо да дете само од себе постане организовано чим крене у школу. Често проблем није у лењости, већ у томе што одрасли од деце траже више него што су у том тренутку способна да постигну.
С друге стране, постоје и деца која делују "идеално" - сама уче, не праве проблеме и доносе добре оцене. Ипак, та слика није увек позитивна. Из психолошке перспективе, такво понашање често прати анксиозност и страх од грешке. Та деца рано уче да морају да испуне очекивања, што касније може довести до несигурности или претераног перфекционизма. Зато циљ није савршен ученик, већ дете које разуме како да учи.
Другачији приступ
Учење је процес који се гради у малим корацима, али управо ти кораци често пролазе непримећено: Дете може да пише уредније или да покаже интересовање за нову тему, а то су важни помаци које треба да приметимо и похвалимо. Такав приступ делује много јаче од критике и постепено гради унутрашњу мотивацију.
Повремени разговор са дететом о томе шта је током недеље било боље - не само у оценама, већ и у концентрацији, интересовању или самосталности - помаже детету да схвати да учење није нешто што му се дешава, већ нешто у чему оно активно учествује.
Још једна важна вештина је способност да се затражи помоћ. Многа деца избегавају задатке управо зато што не знају одакле да почну или се плаше да ће погрешити - али када знају да могу да се обрате родитељима, наставницима, другарима, притисак се смањује.
Важно је и како се говори о успеху, а родитељи ту играју важну улогу - ако сами отворено говоримо о својим малим и великим успесима, дете ће лакше усвојити исти образац.
Чак и када дете каже да га "мрзи" да учи, иза тога се често крије нешто друго (несигурност или страх да неће успети). У таквим ситуацијама, подршка је много важнија од притиска. Дете треба да зна да грешке нису доказ неспособности, већ део процеса, преноси портал "Аргументи и факти".
На крају, организација је нешто што се такође учи. Када им кажете нешто попут "седи и уради домаћи", за дете је то често нејасан задатак. Зато је важно да поделимо обавезе на мање кораке - од распакивања торбе до процене шта је најлакше, а шта најзахтевније. Млађој деци помаже рад у кратким интервалима уз паузе, док код старијих ученика конкретно планирање постаје основа за припрему испита.