Недавно су се пензионери у Србији сусрели са случајем преваре у којој им је речено да морају да купе прекриваче и душеке како би им била исплаћена повећана пензија. На овај случај реаговао је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање (Фонд ПИО), апелујући на пензионере да буду опрезни у ситуацијама када су изложени претњама и уценама и да такве случајеве одмах пријаве полицији.
Преваранти који варају пензионере не осећају кривицу ни стид због социопатије, снажних психолошких механизама одбране и емоционалног дистанцирања, истиче Елена Шпагина, доценткиња Катедре за хуманистичке и друштвене науке Института за технологије управљања РТУ МИРЕА.
"На једном крају налазе се они које заиста можемо сврстати међу особе са дијагнозом социопатије, односно, клиничким језиком речено, са дисоцијалним поремећајем личности. За такве људе је карактеристичан потпуни недостатак емпатије, као и неспособност да осете кривицу или стид због својих поступака. Други човек за њих није живо биће са осећањима, већ функција, објекат, средство за постизање циља", појаснила је у разговору за Газету.
Преваранти су свесни да ће пензионер остати без новца, али то код њих не изазива никакву емоционалну реакцију, додаје. Ипак, психолог истиче да је погрешно сматрати да су сви преваранти социопате - многи од њих користе психолошке механизме одбране, од којих су најважнији дехуманизација жртве и рационализација.
"У њиховој слици света жртва престаје да буде човек. Постаје 'наивчина' који је 'сам крив', 'сам пожелео лаку зараду', 'сам поверовао'. То им омогућава да скину одговорност са себе: ја не варам људе, ја само помажем наивнима да се растану од новца. Ако је жртва насела, значи да је то и заслужила. Тај механизам делује без грешке, омогућавајући им да сачувају самопоуздање и да се не осећају као чудовишта", објаснила је Шпагина.
Трећи разлог је феномен "моралног дистанцирања", јер преваранти често раде у групама у којима постоји међусобна заштита и подељена одговорност.
"Ја само радим свој посао - шаљем поруке. Не узимам ја лично новац, то раде други". На тај начин расте дистанца између поступка и последице: не видите очи жртве, не чујете њен глас, већ само пратите унапред задати сценарио. То им омогућава да остану у зони комфора, где њихови поступци делују апстрактно и неповезано са туђом патњом", закључила је она.