Тренутно је поремећај коцкања једина призната бихејвиорална зависност, док су све остале везане за употребу супстанци попут алкохола, дувана или наркотика. Ипак, поставља се све озбиљније питање где је граница између навике и зависности, јер новија истраживања отварају врата другачијем тумачењу, према "Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје" (ДСМ-5) Америчког психијатријског удружења.
На пример, једна студија указује да компулзивна куповина има бројне карактеристике типичне за зависност: У истраживању спроведеном међу 241 одраслом особом у Немачкој, испитаници су подељени у три групе: Компулзивни купци, импулсивни купци под утицајем спољашњих фактора и они који купују плански.
Резултати су показали да компулзивни купци имају више нивоe психичког стреса, чешће користе куповину за емоционално олакшање, имају ниже самопоштовање, више анксиозности и депресије, као и израженију импулсивност и слабију самоконтролу.
Све то сугерише да компулзивна куповина није само лоша навика, већ понашање које може имати дубље психолошке механизме. Ипак, истраживачи упозоравају да је за коначну класификацију неопходна прецизнија дефиниција, јер није свака интензивна навика зависност. Кључна разлика је у томе колико одређено понашање ремети свакодневни живот. Када постане доминантно, опсесивно и почне да нарушава односе, посао или образовање, тек тада улазимо у зону зависности.
Шта се класификује као зависност
Истраживања у овој области издвојила су шест кључних критеријума који помажу да се нешто препозна као зависност: Понашање постаје централно у животу, користи се за промену расположења, временом захтева све већу "дозу", изазива негативне реакције када се прекине, доводи до конфликата у животу и има тенденцију враћања након покушаја прекида. Да би се нешто заиста сматрало зависношћу, потребно је да сви ови услови буду испуњени - што у пракси није тако често.
Зато се у многим случајевима пре говори о "проблематичном понашању" него о правој зависности, а управо ту лежи и главна дилема: Где повући линију, а да се не претера.
С једне стране, ширење листе зависности може довести до тога да се нормалне навике прогласе патолошким - неко ко проводи сате играјући игрице не мора нужно бити зависник, већ једноставно посвећен ономе што воли. Са друге стране, јаснији критеријуми могу помоћи да људи на време препознају проблем који често ни сами не виде.
Суштина је да зависност ретко изгледа драматично на први поглед, већ се чешће се развије "тихо", као навика која постепено почиње да управља животом. Правилно препознавање зависности је први корак ка лечењу, које често укључује решавање основних стања попут анксиозности или депресије, преноси "Лајв сајенс".