Император Павле I је ступио на престо након смрти своје мајке, када је већ имао 42 године и и одмах је почео рушење реда који је успоставила Катарина Велика.
"Катарина II оставила је Павлу у наследство огроман државни дуг. Прве владине мере Павла I одвијале су се под слоганом 'живети у оквирима могућности'", појашњавају историчари и додају да се то огледало у одустајању од активне спољне политике, смањењу армије и променама у структури органа државне власти. Ипак, све те мере давале су само привремени ефекат. Зато је Павлу било неопходно да се одлучи на реформе, али главна препрека био је кметски систем, који је успораво даљи развој земље, али још није исцрпео све своје могућности.
Павле је рехабилитовао многе личности које је претходна власт осудила из политичких разлога и започео структурне реформе. Међу његовим позитивним мерама били су штедња државних средстава и олакшање положаја сељака, а увео је и бројна ограничења за дворјане.
"Међу неуспешним аспектима Павловог мандата је, пре свега, његова недоследност како у спољној, тако и у унутрашњој политици. За кратко време успео је да се снађе у периодима мирних односа са свим земљама, учешћа у антифранцуској коалицији и зближавања са Француском против Енглеске. Међутим, у унутрашњим питањима је запао у деспотизам и менталитет 'шта год хоћу, то и радим'", примећују историчари.
Био је веома сумњичав и могао је да протера породицу некога ко је био само осумњичен за неки преступ, или да строго казни члана аристократије или гардисту који је, по његовом мишљењу, показао непоштовање према престолу.
Завера против Павла I
Павлови клеветници су доводили у питање његову разумност, па чак и његово ментално здравље. Већ 1799. године формирала се група људи која се залагала за промену власти у земљи.
"Најмањи покушаји владе, ако не да елиминише, онда бар да ослаби негативне појаве које су квариле систем изнутра, изазивали су отпор кметова", напомиње се.
Постоје неки индиректни докази да су британске дипломате и обавештајне агенције можда биле умешане у заверу и да су имале мотиве за то. Међутим, не постоје конкретни докази који поткрепљују ову теорију.
Атентат на Павла I
Године 1801. император се са породицом преселио у Михајловски дворац, саграђен по његовом наређењу на месту Летње палате Јелисавете Петровне, у којој је и рођен. Завереници су се побринули да у стражу у кључном тренутку буду укључени војници из јединица које су их подржавале.
У ноћи између 23. и 24. марта 1801. године, завереници су продрли у Михајловски дворац. Стражари су покушали да подигну узбуну, али су их официри смирили. Војнике који су чували императорове апартмане онесвестио је ударима сабљом по глави. Царском слуги, по различитим верзијама, рекли су или да је пожар, или да је већ јутро и да треба известити императора о стању трупа. Он је на крају отворио врата.
Код императорове спаваће собе, део завереника се уплашио и хтео да се повуче, али их је командант Изјумског коњичког пука Леонтије Бенингсен критиковао и натерао да наставе започето.
Павле је чуо буку, а затим се склонио у угао. Када завереници нису нашли императора у кревету, били су збуњени, али, осетивши да је постеља још топла, схватили су да је близу и пронашли су га. Одбио је да потпише абдикацију и чак је покушао да се бори са завереницима. Описи даљих догађаја различити су у изворима. Према најчешће прихваћеној верзији, Павла је златном табакером ударен по слепоочници, а затим су завереници императора угушили шалoм.
Званично је као узрок смрти наведен је мождани удар. Питање учешћа његовог сина у убиству и даље изазива расправе међу историчарима и не постоје директни докази да је он знао за припрему убиства. У званичној штампи о стварним околностима императорове смрти није се писало до почетка 20. века, док је тема активно критикована у страним издањима.