Магазин
Тренд на друштвеним мрежама: Како су књижевни јунаци постали идеални момци нове генерације у Русији
Тинејџерке у Русији више маштају о Базарову и Раскољникову, него о стварним момцима који "само играју игрице и не показују интересовање за њих". Нови тренд на друштвеним мрежама открива да су књижевни јунаци постали "идеални партнери" за многе младе девојке - чак и више од 100 година након што су њихове приче објављене.
Заљубљивање у књижевне јунаке није нова појава, али данас добија сасвим нови облик. Уз помоћ вештачке интелигенције и друштвених мрежа, ликови из класичних романа постају "стварнији" него икад - појављују се у фотографијама, видео-снимцима и причама које девојке саме креирају. У том дигиталном простору, граница између фикције и стварности постаје све тања.
На интернету се свакодневно појављују снимци у којима књижевни јунаци грле девојке, држе их за руку или им шапућу. Сав садржај је генерисан помоћу АИ, али многим корисницима делује довољно уверљиво да изазове стварне емоције.
Иза овог тренда стоји прилично једноставан разлог - разочарање у стварност. Многе средњошколке отворено говоре да им њихови вршњаци делују незаинтересовано, површно или незрело. Уместо разговора и пажње, често од симпатије добијају позив да га гледају како неко игра игрице. Зато, када их упореде са фиктивним мушкарцима, књижевни јунаци делују много занимљивије.
Ко су главни "срцеломци"
Посебно су популарни сложени и контроверзни ликови. Григориј Печорин из романа "Јунак нашег доба", који је написао Михаил Љермонтов, привлачи својим шармом, интелигенцијом и способношћу да освоји пажњу - чак и ако је јасно да би веза са њим била емотивно компликована.
С друге стране, Родион Раскољников из романа Достојевског "Злочин и казна" фасцинира својом унутрашњом драмом, осетљивошћу и способношћу да се мења. Управо тај пут од хладне теорије до покајања чини га, у очима многих девојака, дубљим и "стварнијим" од вршњака из свакодневице.
Велико интересовање изазива и Јевгениј Базаров из романа "Очеви и деца" Ивана Тургењева. Његова одлучност, независност и јасна животна позиција делују као нешто што недостаје многим савременим вршњацима.
Сличан ефекат има и Григориј Мелехов из књиге "Тихи Дон" Михаила Шолохова. Његова сложена личност, снажне емоције и унутрашњи конфликти чине га једним од најживљих ликова руске књижевности - и управо зато једним од најпривлачнијих.
Ова фасцинација не остаје само на симпатијама - девојке снимају видео-садржаје, пишу приче, цртају портрете, па чак и наручују јастуке са ликовима својих омиљених јунака или држе картонске фигуре у природној величини у својим собама. Књижевност се тако претвара у нешто лично и интерактивно.
Како за "Космомољску правду" објашњава Екатерина Лобанова, предавач на Националном истраживачком универзитету, људи су одувек били склони да се "заљубљују" у књижевне јунаке, али су посебно привлачни они који су сложени, контрадикторни и емотивно дубоки. Такви ликови имају причу, мотиве и унутрашње конфликте, а управо то их чини уверљивим и блиским читаоцу.
Занимљиво је и да су ови јунаци често најпопуларнији онда када настају њихове филмске адаптације или када се обрађују у школи. Другим речима, није у питању само читање, већ читав културни контекст који их чини актуелним.
Ипак, остаје питање: Да ли је ово заиста заљубљеност у ликове или само у идеју о њима? Јер књижевни јунаци имају једну велику предност - написани су тако да буду упечатљиви, док стварни млади људи у тим годинама још уче како да буду занимљиви и привлачни. Проблем настаје када се стварност почне мерити према литернатурним идеалима.
Live
