Врбица, Лазарева субота, или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног боравка у гробу. Дошао је до гроба, наредио да се склони гробни камен и позвао Лазара да изађе, што је он и учинио, сав увијен у погребне повоје, каже предање које је пренео свети Јован у свом Јеванђељу.
Ово је видело много људи, па се вест брзо проширила. Догађај се сматра у хришћанству победом живота над смрћу и наговештај Христовог страдања и васкрсења, које је основа новозаветне вере. Лазар је живео још тридесет година као епископ на Кипру, где га је посетила и Богородица и поклонила му омофор, њеном руком извезен.
Такође, Врбица је и дечји празник, јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: "Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско". Улазећи у Јерусалим дочекала су га деца и маса раздраганог света држећи у рукама палмине гранчице. Гранчице врбе симболизују заправо палмине гране којима је Исус дочекан у Јерусалиму, а отуда потиче и назив за сам празник - Врбица.
Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.
Народна веровања и обичаји
Поред врбе, данас се бере и цвеће које се потопи у воду да преноћи, па се на Цвети том водом треба умити. У неким деловима Србије, од куће до куће иду Лазарице, певају и играју и домаћину и укућанима и желе добро здравље и срећу.
С обзиром на то да је празник у време ускршњег поста, црквено правило је да није добро играти и певати.
Славска трпеза је увек посна. Данашњи празник најављује сутрашњи - Цвети, када је Исус Христос свечано ушао у Јерусалим, пише РТС.
До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност.