Руски цареви могли су да одлучују о судбини читавих народа, али не и о томе кога ће оженити. Иза бракова који су личили на бајке крили су се строги закони, политички интереси и животне приче које често нису имале срећан крај. Пре свега, брак је био много више од личне одлуке: Представљао је кључни политички инструмент, подређен строгим правилима и интересима династије. Зато већина руских царица није била руског порекла, а начини на који би се њихови животи одвијали су често су били одређени пре него што су уопште стигле на двор.
Зашто даме у Русији нису биле "довољне"
Љубав према жени која није била племенитог порекла могла је да угрози не само влдара, већ и целу династију, па је брак од самог почетка био политичка одлука. Кључна прекретница догодила се 1797. године, када је Павле I донео Закон о наслеђивању престола. Његов циљ био је да спречи дворске ударе и јасно дефинише ко има право на престо, али је уједно увео и строга правила за бракове. Мушки потомци царске породице морали су да се жене искључиво особама једнаког, владарског порекла, и то ван блиског сродства.
Како се руски цар сматрао Божјим помазаником и налазио се на самом врху друштвене хијерархије, унутар Русије није било "довољно равноправне" невесте, те су се будући владари окретали иностранству.
Правила су додатно пооштрена 1820. године, када је Александар I одлучио да деца из такозваних морганатских бракова - са особама нижег статуса - губе право на престо. Од тог тренутка, брак из љубави више није био само непожељан, већ је могао да угрози будућност читаве династије.
Последњи руски владар који је оженио жену нижег порекла био је Петар I. Његов син Алексеј, по очевом налогу, ступио је у први династички брак Романова са Софијом Шарлотом од Брауншвига-Волфенбитела, чиме је започета традиција савеза са европским владарским дворовима.
Живот руских царица које су дошле из других делова света - Немачка је била посебно пожељна
Од тада, бракови су постали важан политички алат. Служили су јачању савеза, ширењу утицаја и учвршћивању позиције Русије у Европи. Од будуће царице очекивало се да припада владајућој династији и да прихвати православље. Католичке принцезе углавном нису желеле да мењају веру, док су протестантске принцезе из бројних немачких кнежевина биле спремније на компромис. Управо зато су Немице постале најчешћи избор.
Иза ових династичких бракова крију се сложене и често драматичне животне приче.
Софија Доротеја од Виртемберга, која је касније такође добила име Марија Фјодоровна, удала се за Павла I након што је раскинула претходну веридбу. Иако је брак донео десеторо деце, укључујући двојицу будућих царева, њен муж није био веран, а она је често била потиснута у страну и принуђена да игнорише његове афере.
Лујза од Бадена, позната као Јелисавета Алексејевна, изабрана је као врло млада за супругу Александра I. Њихов брак је почео као љубавна прича, али се временом распао, а трагедију је продубио губитак обе ћерке у детињству.
Пруска принцеза Шарлота, која је постала Александра Фјодоровна, удала се за Николаја I из љубави. Иако је њихов однос био стабилан, њен живот је био обележен здравственим проблемима и честим одсуствима, док је цар имао пролазне афере.
Марија Александровна, супруга Александра II, провела је 39 година у браку који није био срећан. Суочила се са губитком деце, нарушеним здрављем и мужевљевом отвореном невером - чак је и његова љубавница живела на двору.
Данска принцеза Дагмар, односно Марија Фјодоровна, једина није била из Немачке и имала је један од ретких срећних бракова. Након смрти свог вереника, удала се за његовог брата Александра III, са којим је изградила стабилну породицу и остала му одана до краја живота.
Последња руска царица, Александра Фјодоровна, супруга Николаја II, ушла је у историју као симбол верности. Њихов брак био је заснован на љубави, али је завршен трагично - заједно са породицом, страдала је током револуције.