Војска Руског царства није била само војна институција, већ и јасно изражена друштвена хијерархија. Војници су живели скромно, млађи официри су балансирали између прихода и обавеза, док су генерали и високи официри често уживали у прилично комфорном животу. Дакле, чин није одређивао само каријеру, већ и квалитет свакодневице.
Директна конверзија старих рубаља у данашњи новац није сасвим прецизна - ипак, ако се узме у обзир куповна моћ, може се направити приближна паралела: Једна рубља с почетка 20. века грубо би одговарала вредности од око 10 до 20 евра данас. То значи да су плате које на папиру делују скромно у стварности имале знатно већу тежину.
Уочи Првог светског рата, млађи официри руске војске су зарађивали око 55 рубаља месечно (приближно 550 до 1.100 евра), капетани око 75 рубаља (750 до 1.500 евра), док су пуковници добијали око 100 рубаља месечно (1.000 до 2.000 евра). Генерали су били на самом врху лествице, са месечним приходима од 125 до 175 рубаља (1.250 до 3.500 евра).
Официри су често добијали и додатке за становање, исхрану, путовања и службу. Управо ти бенефити су правили кључну разлику, јер су могли значајно да подигну укупан животни квалитет, посебно код виших чинова. Ипак, уз све то, од официра се очекивало да одржавају одређени стандард - униформе су увек морале да буду уредне, морали су да имају активан друштвени живот, па чак и стил понашања како би одржали добар углед, што је стварало додатне трошкове који нису били занемарљиви.
С друге стране, обични војници су живели у потпуно другачијој реалности. Њихова новчана примања била су симболична, јер је држава покривала основне потребе - храну, смештај и униформу. Новац је био више џепарац него плата и није представљао прави извор прихода.
Када се упореде цене неких намирница и одеће у то време, слика постаје јаснија. За једну рубљу могло се купити више килограма хлеба или меса, док су ципеле коштале око 5 до 10 рубаља (50 до 200 евра), а одело између 15 и 25 рубаља (150 до 500 евра). Веће инвестиције, попут куповине коња, мериле су се десетинама или стотинама рубаља, тако да су углавном биле доступне вишим официрима.
Један од највећих трошкова био је смештај. У провинцији се стан могао изнајмити за 10 до 20 рубаља месечно (100 до 400 евра), али у већим градовима тај износ је растао. За млађе официре то је био озбиљан удар на буџет, док су они са вишим чиновима лакше одржавали финансијску стабилност.