Након тетовирања, мастило не остаје само тамо где је убризгано. У дермису - слоју коже испод површине - честице пигмента одмах постају "сумњиве" за имуни систем. Организам их препознаје као страну материју и покушава да их уклони, али те честице су превелике да би биле потпуно елиминисане, па остају "заробљене" у ћелијама коже и управо зато су тетоваже трајне.
Ипак, ту се процес не завршава - истраживања показују да део тих честица може да путује кроз лимфни систем и да се накупља у лимфним чворовима, то јест кључним центрима имунолошке одбране. Још увек није до краја јасно шта то значи на дуже стазе, али сама чињеница да се пигменти задржавају у овим структурама отвара важна питања о дугорочном утицају на здравље.
Разлог за додатну забринутост лежи у саставу мастила, јер то нису "само боје", већ сложене хемијске мешавине. Поред пигмената, ту су течни носачи, конзерванси и различите нечистоће. Многи од тих пигмената првобитно су развијени за индустрију за ауто-лакове, пластику или штампарске тонере, а не за људску кожу, што је још један фактор који треба узети у обзир.
У неким бојама налазе се трагови тешких метала попут никла, хрома, кобалта, па чак и олова. Ове супстанце су познате по томе што могу да изазову алергијске реакције и појачају осетљивост имуног система. Азо боје, које се иначе користе у текстилу и пластици, могу се под одређеним условима - на пример под утицајем сунчеве светлости или током ласерског уклањања тетоважа - разградити у супстанце повезане са генетским оштећењима и канцерогеним ефектима у лабораторијским условима.
Занимљиво је да боја тетоваже игра велику улогу. Црвени, жути и наранџасти пигменти чешће се повезују са алергијским реакцијама и хроничним упалама. То је делом због металних соли и специфичних пигмената који се временом могу распадати у потенцијално штетне супстанце.
Сам процес тетовирања такође активира имуни систем. Новија истраживања показују да имуне ћелије апсорбују мастило, а када те ћелије временом одумру, ослобађају сигнале који одржавају имуни систем "будним". То може довести до упале у лимфним чворовима која траје и до неколико недеља, па чак и месеци.
Постоје и назнаке да тетоваже могу утицати на начин на који тело реагује на вакцине. Уочено је да присуство мастила у кожи може изменити имунолошку сигнализацију - систем комуникације између ћелија - што у неким случајевима доводи до слабијег одговора на одређене вакцине.
Када је реч о озбиљнијим болестима, тренутно не постоје чврсти докази који директно повезују тетоваже са раком код људи. Ипак, лабораторијске студије и истраживања на животињама указују да одређени пигменти, посебно када се разграде под утицајем светлости или ласера, могу створити токсичне нуспроизводе. Проблем је у томе што се многе болести развијају деценијама, па је ове ризике тешко директно пратити.
Најчешће и најбоље документоване реакције су ипак алергије и хроничне упале. Црвено мастило је посебно познато по томе што може изазвати свраб, оток и појаву гранулома - малих чворића који настају када имуни систем покушава да "изолује" нешто што не може да уклони. Ове реакције се не морају јавити одмах - понекад се појаве тек након неколико месеци или година, често након излагања сунцу или промене у имунолошком статусу.
Један од већих проблема је и регулатива. У многим деловима света, мастила за тетовирање нису строго контролисана као козметика или медицински производи, а произвођачи не морају увек да открију све састојке, преноси "Сајенс алерт".
Иако за већину људи тетоваже неће изазвати озбиљне здравствене проблеме, важно је разумети да оне нису потпуно безазлене. Свака тетоважа значи дугорочан контакт организма са супстанцама које нису природно предвиђене да остану у телу, а како тетоваже постају веће, бројније и сложеније, повећава се и укупно "хемијско оптерећење". У комбинацији са старењем, излагањем сунцу или ласерским уклањањем, то може имати последице које наука тек треба у потпуности да разјасни.