"Двобоји части" стигли су у Русију у другој половини 17. века, и иако је Петар Велики 1706. године строго забранио ову праксу, она је наставила да живи међу племством. Формално су били незаконити, али су у друштву били опште прихваћен начин да се опере образ и врати нарушени углед.
Двобој се кроз историју описивао као строго регулисана борба двојице људи, чији циљ није нужно био убиство, већ уклањање срама. У многим случајевима, сам чин изазова био је довољан да се ствар смири, али када је увреда била озбиљна, двобој је од почетка могао бити организован као борба до смрти. Један од најпознатијих примера је сукоб између Александара Пушкина и Жоржа Дантеса, где је растојање између противника било свега десет корака - практично без шансе за преживљавање.
Борили су се због жена - али су и oне излазиле на двобој
Најчешћи повод за двобој биле су жене. Увреда даме или довођење у питање њене части готово аутоматски је водило до оружаног обрачуна. Познат пример је такозвани "двобој четворке", који се одиграо око балерине Авдотје Истомине. Коњички гардиста Василиј Шереметјев изазвао је грофа Александра Завадовског након што је сазнао да је угостио Истомину. У причу је био умешан и Александар Грибоједов, који је балерину довео Завадовском.
Подстакнут љубомором, Шереметјев се обратио пријатељу Александру Јакубовичу, који му је саветовао да "за два лица треба метак". У новембру 1817. године одржан је двобој у којем је Шереметјев смртно рањен. Према подацима, било је довољно да се пролије крв - није било пресудно чија - да би се част сматрала враћеном. Наредне године, Јакубович је изазвао Грибоједова на Кавказу, испуњавајући обећање освете. Грибоједов је рањен у зглоб, али је преживео.
Ипак, нису увек били у питању велики разлози. Некада је било довољно случајно закачити некога мачем, шеширом или чак "оштетити једну длаку на глави" да би се завршило на бојном пољу.
Чак ни блиски односи нису били гаранција мира. Вилхелм Кихелбекер изазвао је свог пријатеља, младог Пушкина, због безазлене шале, док је Лав Толстој замало ушао у двобој са колегом Тургењевом након жестоке свађе у којој је изречена увреда на рачун његове ћерке. Тај сукоб је, ипак, завршен без крви.
Занимљиво је и да двобоји нису били резервисани само за мушкарце - забележено је и неколико женских двобоја. Тако се Катарина Дашкова 1770. године борила са војвоткињом од Фоксона, док се Катарина II у младости мачевала са рођаком, а касније је, као супруга престолонаследника, чак била на корак од двобоја са својим мужем због њеног "неподношљивог поноса".
На крају, разлози за двобој кретали су се од озбиљних питања части и достојанства до повређеног ега. Тај ритуал, иако на ивици закона, био је дубоко укорењен у култури племства.