Месец је одувек будио осећај мистерије - његова површина, посматрана чак и кроз мали телескоп, открива простране тамне области које одмах привлаче пажњу. Још у 17. веку астрономи су их назвали "морима" (латински - mare), иако су већ тада сумњали да у њима нема воде. Мисије "Аполо" су разјасниле ствар: прва слетања су намерно изведена управо у "мора", јер је њихова равна површина била безбеднија за слетање. Донети узорци показали су да се те равни састоје од базалта - очврсле вулканске лаве, сличне стенама које на Земљи настају током великих ерупција.
Планински предели Месеца (називају се континенти или висоравни) показали су се потпуно другачијим: тамо преовлађују магматске стене које су се учврстиле дубоко у кори, а не на површини. Другим речима, разлика између "мора" и "континената" јесте разлика између подручја где је лава избијала на површину и оних где се то није дешавало.
Када су свемирске летелице први пут облетеле Месец и фотографисале његово наличје, научнике је сачекало изненађење: "мора" тамо готово да није било. Уместо глатких базалтних равни - бескрајни кратери и планине. Две хемисфере истог небеског тела изгледале су као да припадају различитим световима.
Зашто је ближа страна Месеца топлија од даље стране
Недавно истраживање показало је да се разлике између хемисфера протежу дубоко у унутрашњост. "Наше истраживање показује да унутрашњост Месеца није хомогена: страна окренута ка Земљи је у дубини топлија и геолошки активнија од наличне. То је повезано са вулканском историјом Месеца и објашњава зашто две стране изгледају тако различито".
Према прорачунима научника, омотач (мантија) на ближој страни је за 2-3 процента "мекши" него на даљој. Да би се то објаснило, потребно је претпоставити или значајну разлику у саставу, или температурну разлику од 100-200 стпени. Светлост Земље не може да обезбеди такво загревање - реч је о процесима дубоко у унутрашњости.
Кључну улогу имају торијум и титан - у кори ближе хемисфере има их знатно више. Ако се та неравнотежа простире и у дубину, радиоактивни распад торијума могао је милијардама година да загрева мантију ближе стране. И раније су постојали модели према којима је пре 3-4 милијарде година мантија Месеца била делимично растопљена, а јаче гравитационо поље Земље приморавало тешке елементе, укључујући торијум, да мигрирају ка ближој хемисфери.
Према једној од научних хипотеза, гравитационо привлачење Земље имало је значајан утицај на унутрашњу структуру Месеца. Сматра се да је додатна топлота од радиоактивних елемената, попут торијума, дуже одржавала вулканску активност на једној страни Месеца него на другој.
То је било важно у раној историји Сунчевог система, у периоду интензивног бомбардовања астероидима. Површине настале током тог времена биле су често уништаване ударима. Међутим, ако је вулканска активност трајала дуже на једној страни, нови токови лаве су могли да прекрију кратере и формирају глатке тамне равнице које су се сачувале до данас. На супротној страни, где је активност престала раније, трагови древних процеса остали су изложени и више су претрпели ударе.
Постоји и претпоставка да се магма и данас може формирати у дубљим слојевима испод једне хемисфере, што би могло објаснити поједине младе вулканске структуре и одређене гравитационе аномалије.
Друге верзије зашто су стране Месеца толико различите
Ипак, не слажу се сви научници да је управо близина Земље учинила ближу страну тако посебном. Постоје и друге хипотезе, неке од њих су прилично радикалне.
Хипотеза судара
Некада је Месец наводно био окренут за 90 степени, па је данашња даља страна била "водећа" у орбити. Сударила се са астероидима директно, при већим брзинама, што би објаснило велики број кратера. Међутим, ова идеја је створила више проблема и на крају је напуштена.
Хипотеза два Месеца
Месец је можда настао спајањем две протолунe. Судар два тела различитог састава могао је оставити асиметричан објекат.
Удар патуљасте планете
Катастрофалан судар са великим небеским телом могао је прерасподелити материјал тако да једна страна постане суштински другачија од друге.