Да ли сте се икада запитали колико су се наше свакодневне навике промениле кроз векове? Оно што данас сматрамо нормалним - кретање пешке или одлазак у госте - у прошлости је имало сасвим другачије значење. На основу сведочења савременика и дела историчара, издвајамо пет необичних, понекад и шокантних правила која откривају како је изгледала свакодневица у 17. веку у Русији:
Кретање пешке - знак ниског статуса
Данас је шетња савим нормална навика, која је уједно и пожељна за здравље - међутим, типичан руски племић у прошлости никада није ишао пешке, јер се то сматрало понижавајућим и недостојним.
Припадници више класе кретали су се искључиво на коњу или на санкама, чак и ако је требало прећи кратку раздаљину. Само кретање било је демонстрација богатства: Коњи су били украшени, седла обложена скупоценом кожом, а звона и метални украси најављивали су долазак господара.
Санке лети, јер је престиж најважнији
Санке су се користиле и током лета - у то време, овај начин превоза сматрао се угледнијим од кола на точковима. Познат је пример из 1619. године, када је јерусалимски патријарх Теофан усред лета у Москви путовао саоницама до Успенског храма.
Чак је и број коња који их је вукао био строго прописан: Само бојари (виши слој феудалне аристократије) су могли да користе два коња, а остали су били ограничени на једног коња. Претпоставља се да су санке, глатко клизећи изнад земље, биле повезане са величанственијим, готово неземаљским покретом, за разлику од нестабилне вожње на точковима на тадашњим руским путевима.
"Жена у кутији" - потпуна изолација племкиња
Живот жена из племићких породица био је строго ограничен. Оне су живеле у посебним деловима куће, изоловане од спољашњег света, а сваки излазак био је пажљиво организован. Кретале су се у потпуно затвореним кочијама, са завесама и малим прозорима, тако да их нико не може видети. Унутрашњост је била луксузна, али простор затворен, више налик покретној соби него превозу.
Пратња је била бројна, често са чак 30 слуга, а постојали су и људи задужени да спрече било какав контакт погледима са пролазницима. Ова пракса није била ствар удобности, већ контроле: Жена је морала остати невидљива и недоступна.
Одлазак у госте као сложен друштвени ритуал
Данас је одлазак у госте често неформалан, пријатељски чин, али у 17. веку у Русији је то био прави догађај. Да ли ће гост сићи са коња, ко ће га дочекати и како ће се поздравити - све је зависило од друштвеног статуса.
При уласку у кућу, гост се најпре окретао иконама и клањао (од благог наклона до дубоког клањања до земље), а тек онда домаћину. Разговор је такође био формализован, са наглашеном понизношћу према вишима по статусу. Сваки детаљ - од уласка до одласка - био је део строгог друштвеног кода који је одржавао јасну хијерархију.
Кривичне пријаве уместо двобоја
Док су у Европи племићи бранили част у двобојима, у Русији је постојао другачији систем. Физички обрачуни јесу постојали, али главно средство борбе био је - доушнички систем.
Људи су могли намерно да подметну доказе и потом пријаве противника, што је често доводило до истрага, мучења и судских процеса, чак и без јасних доказа. Држава је овакво понашање подстицала, па је пријављивање могло донети и материјалну корист. Најопаснија оптужба била је нелојалност владару - она је готово увек водила ка тешким казнама. Као резултат, друштво је било прожето страхом и неповерењем.