Данас научници све чешће истичу да се мозак развија и јача током целог живота - од детињства до старости. То је могуће захваљујући неуропластичности, односно способности мозга да се мења под утицајем онога што радимо, учимо, како живимо и са ким се дружимо. Раније се сматрало да је мозак у старости већ истрошен и да није способан за развој. Међутим, савремена истраживања показују да се и после 60, 70 година може побољшати памћење, пажња и ојачати неуронске везе, истиче стручњак.
Здравље мозга у великој мери формира се у раном детињству. Начин на који пролазе прве године живота може деценијама касније утицати на ризик од можданог удара и деменције.
"Истраживања у Русији потврђују да развој памћења, пажње, размишљања и говора, као и здравље можданих крвних судова, зависе од услова у којима дете одраста. Ако је окружење сиромашно, са мало комуникације, игара и подстицаја, уз стресове из породице, лошу здравствену заштиту, то може постати скривена претња за мозак током целог живота", објашњавају стручњаци.
Зашто је то тако? Развој мозга је дуг процес стварања неуронских веза и формирања "резерве снаге" (когнитивног резервног капацитета). Ако у раном узрасту мозак добија недовољно стимулације и изложен је хроничном стресу, а дете нема адекватну бригу и подршку, тај когнитивни резервоар се смањује. Последица је да се старосне промене јављају раније и интензивније.
Неповољно дечје искуство - скривена претња за памћење
У психологији се трауматична искуства из детињства обједињују појмом "неповољно дечије искуство". То укључује ситуације као што су алкохолизам у породици, насиље, емоционално или физичко занемаривање, тежак развод родитеља, стални породични сукоби, као и психички поремећаји код чланова породице.
Ако се више ових фактора дуго понавља, а подршке готово да нема, у одраслом добу се често уочавају слабије памћење, пажња, способност јасног размишљања и учења.
"Тада трпи хипокампус, област мозга одговорна за памћење, обраду нових информација и просторну оријентацију. Хронични стрес га заправо оштећује, а последице се јављају тек годинама касније", наглашавају стручњаци.
Неповољно дечје искуство повећава ризик од анксиозности и депресије у одраслом добу око 2-3 пута. Хронична анксиозност и депресија смањују неуропластичност - способност мозга да ствара нове везе. Због тога је теже учити, памтити и опорављати се од стреса.
Шта родитељи могу да ураде већ данас
Потпуно избегавање стреса није могуће, нити је неопходно. Умерени стрес помаже развоју, учењу и прилагођавању. Проблем настаје када је стрес дуготрајан и превазилази капацитет детета.
Психолози препоручују:
- Емоционална подршка и физички контакт - речи подршке, загрљаји и додир помажу да се стрес брзо смањи
- Помагање детету да препозна и именује емоције: "Сад си љут јер…", "Видим да си тужан". То развија емоционалну интелигенцију
- Добар сан и физичка активност обнављају ресурсе, а игра смањује унутрашњу напетост
- Родитељ мора водити рачуна о свом психичком стању, јер дете осећа стрес одраслог.
Препорука за родитеље, према савету стручњака
- Стварајте сигурно и подстицајно окружење: читајте, играјте се и разговарајте са дететом
- Учите дете да се носи са стресом: подршка, рутина, смена активности и одмора, као и боравак напољу, саветује се
- Одржавајте пластичност мозга у сваком узрасту - учите ново, крећите се, спавајте довољно и управљајте стресом, пише Комсомољска правда.