Сви се добро сећамо трагичних догађаја, губитака и тренутака које бисмо најрадије избрисали из живота. Болна сећања, праћена оном познатом "кнедлом у грлу", често нас прате годинама и делују као да никада у потпуности не нестају. Ипак, научници сада истражују да ли би једног дана било могуће ублажити или чак избрисати - најтежа сећања из мозга.
Брисање можданих ћелија
Истраживања уређивања сећања још су у раној фази и већина експеримената до сада је спроведена само на животињама. Оно што је за сада откривено указује на читав спектар могућих интервенција - од ублажавања сећања до њиховог потпуног брисања.
Сећања су у мозгу записана као такозвани "трагови сећања" - физичке промене које настају док нешто памтимо. То може подразумевати активност одређених група можданих ћелија или веза између њих. Ти трагови временом могу да јачају или слабе. На пример, током сна често постају снажнији. Такође, сваки пут када се присетимо неког догађаја, можемо несвесно да појачамо, ослабимо или чак изменимо то сећање.
Управо током тог процеса, познатог као реконсолидaција, сећања постају подложна промени, а код људи тај "прозор" траје неколико сати. Ово сазнање, заједно са напретком биотехнологије, омогућило је научницима да почну да манипулишу сећањима.
У једном истраживању научници су успели да код мишева избришу страх повезан са одређеним звуком тако што су уништили мождане ћелије задужене за то сећање. Касније су открили и да је могуће "укључити" или изменити сећања стимулисањем одређених ћелија светлошћу, па су чак успели да ублаже негативне емоције повезане са трауматичним искуствима. Најновија истраживања показала су да активирање позитивних успомена током присећања на трауму може месецима да потисне страх код мишева.
Да ли може да се примени код људи
"Оно што радимо код глодара врло вероватно може да се примени и на људе. Али морамо бити веома опрезни, јер не желимо да почињемо са генетским мењањем људских можданих ћелија или агресивним интервенцијама без потпуно безбедног плана", објашњава се.
Зато научници, покушавају да пронађу друге методе.
Једна од најпознатијих метода је когнитивно-бихејвиорална терапија, током које терапеут помаже особи да негативна сећања сагледа на другачији начин, како би деловала мање претеће. Друга метода, ЕМДР терапија, учи мозак да поново "обради" трауматична сећања како би постала мање застрашујућа. На пример, док се особа присећа трауме, истовремено прати покрете, звукове или тапкање, чиме се ремети процес реконсолидaције.
Тетрис против флешбекова
Развијен је и један изненађујуће једноставан метод за смањење флешбекова - кратких, наметљивих слика трауме које се изненада појављују у мислима.
Научници су приметили да су таква сећања веома визуелна, па су истраживали шта се дешава у мозгу када радимо нешто визуелно захтевно, попут играња игрице "Тетрис". Открили су на скенеру да се током играња Тетриса активирају слични делови мозга као код флешбекова.
На основу тога су развили технику: након присећања трауме, особа 20 минута игра Тетрис, али уз активно концентрисање на уклапање облика.
У недавној студији са медицинским сестрама које су радиле на интензивној нези током пандемије, показало се да је ова метода смањила број флешбекова са просечно 14 недељно на само један недељно месец дана касније.
Да ли би требало брисати сећања
Иако научници све више напредују у разумевању начина на који сећања функционишу, многи стручњаци сматрају да потпуно брисање успомена није добро решење. Уместо тога, циљ је да се ублаже болне емоције повезане са трауматичним догађајима, док само сећање остаје сачувано.
Разлог за то је једноставан успомене, и добре и лоше, важан су део нашег идентитета и искуства. Лоша сећања често нас уче, мењају и помажу нам да убудуће доносимо боље одлуке.