Много пре будилника, смена и радног времена од девет до пет, постојали су људи који су се будили са првим светлом, али и они који су остајали будни дубоко у ноћ. Данас наука ову разлику назива хронотипом - урођеном склоношћу организма ка ранијем или каснијем спавању и буђењу.
Стручњаци објашњавају да већина људи припада "средини", док су неки изразити ранораниоци, а други типичне ноћне сове. Иако многи верују да су јутарњи типови једноставно дисциплинованији, истраживања показују да је наш унутрашњи сат много више повезан са генетиком него са снагом воље.
Еволуција одредила хронотип
Научници сматрају да разлике у хронотиповима нису случајне, већ да су настале током еволуције. У једној студији истраживана је заједница ловаца-сакупљача у Танзанији, како би се добио увид у начин живота наших предака. Истраживачи су пратили њихове обрасце спавања и открили да током 20 дана посматрања сви чланови групе истовремено спавају укупно само 18 минута. Практично увек је неко био будан или у лаганој фази сна. То није била последица несанице, већ природне разлике у хронотиповима.
Овај феномен се назива "сентинел хипотеза", а према тој теорији, групе су имале већу шансу за преживљавање ако нису сви спавали у исто време.
У условима у којима су претиле животиње, непријатељи или опасности из окружења, увек будан члан групе значио је већу безбедност. Због тога су ранораниоци, у еволутивном смислу, имали улогу својеврсних "стражара". Научници верују да је управо зато разноврсност хронотипова опстала код људи до данас.
Истраживања показују и да су одређене генетске варијације повезане са тим да ли је неко јутарњи или вечерњи тип. Неки од тих гена, према студијама, наслеђени су чак и од неандерталаца и денисоваца. Данас је идентификовано више стотина генетских варијанти које утичу на хронотип, а процењује се да је око 50 одсто ове особине наследно. Људи са најизраженијим "јутарњим" генетским профилом у просеку се буде око 25 минута раније од оних који имају најмање таквих варијанти.
Хронотип се мења током живота
Међутим, хронотип човека није потпуно фиксиран - мала деца су углавном јутарњи типови, али се током пубертета ситуација мења. Око десете године почиње померање ка каснијем одласку на спавање и каснијем буђењу, а врхунац достиже у касним тинејџерским годинама. После тога организам се постепено враћа ранијем ритму, па већина људи у средњим годинама почиње да се буди раније него у двадесетим. У старијем добу многи се буде веома рано, чак и када то не желе.
Стручњаци наглашавају да тинејџери не остају будни до касно само због телефона или друштвених мрежа - та промена је биолошка и забележена је у више од 20 земаља широм света, чак и у условима где су друштвени утицаји били минимални. Због тога је, како наводе истраживачи, говорити тинејџеру да "само легне раније" често једнако бескорисно као и тражити од некога да промени висину, преноси "Форбс".
Дакле, иако се јутарњи типови често представљају као успешнији и дисциплинованији, научници упозоравају да буђење у зору није питање лењости, већ је наш циркадијални ритам у великој мери одређен генетиком, хормонима, годинама и окружењем.