Наполеон је у поход на Русију 1812. године кренуо са једном од најмоћнијих војски које је Европа икада видела. Имао је искусне маршале, стотине хиљада војника и план да за неколико месеци сломи Руско царство. Ипак, оно што није успео да победи нису били руски топови, већ глад, огромне удаљености, болести и недостатак хране за људе и коње.
То не значи да је Наполеон кренуо у поход неспреман - организовао је складишта, колоне за снабдевање и набавио хиљаде коња. Ипак, његов систем је почивао на принципу који је годинама добро функционисао у Европи. Његова војска се, до тада, великим делом снабдевала храном на терену - прикупљали су жито, стоку и друге намирнице од локалног становништва, а у густо насељеним деловима Европе то је био груб, али ефикасан начин исхране огромне војске.
Проблем је настао када је овај примењен у Русији: Раздаљине су биле огромне, села расута, а залихе хране далеко мање него што су Французи очекивали. Уз то, руска војска се повлачила и систематски уништавала или односила залихе које би могле да падну у руке непријатеља.
Потрага за храном разбила је војску
Огромна армија није могла да маршира као једна компактна целина. Да је то покушала, за само неколико дана би потрошила све залихе у околини и зауставила се. Зато су се корпуси растезали на великом простору, а посебне групе војника одлазиле су у околна села у потрази за храном, сеном и стоком.
Међутим, што су се више удаљавали једни од других, постајали су лакша мета. Козаци су нападали групе задужене за набавку хране, руси су пресретали колоне са залихама, а комуникација између јединица све више је слабила. Пре него што је дошло до одлучујућих битака, логистика је већ почела да разара Велику армију изнутра.
Најважнији учесник похода био је - коњ
Коњи су вукли топове и кола са храном, превозили рањенике и омогућавали рад коњице и извиђачких јединица. Међутим, сваки од тих коња морао је свакодневно да добије велике количине хране и воде.
Просечном војном коњу било је потребно око 10 килограма сена дневно, неколико килограма зоба и десетине литара воде. Када се то помножи са стотинама хиљада животиња, постаје јасно да је исхрана коња представљала један од највећих логистичких изазова читаве кампање.
Проблем је био што је поход почео прерано да би околина могла да обезбеди довољно зрелих житарица у тако великим количинама. Како су залихе нестајале, коњи су све чешће храњени оним што се могло наћи успут, укључујући и незрелу раж директно са њива. То је доводило до пробавних проблема, грчева и угинућа.
Губитак коња није значио само слабљење коњице - без њих није било могуће превозити храну, муницију, топове ни рањенике. Војска је губила брзину, комуникацију и способност да снабдева саму себе. Како су хиљаде коња умирале од глади, болести и исцрпљености, Велика армија је постепено губила темеље на којима је почивала њена покретљивост.
Москва и сурови путеви
Наполеон је веровао да ће освајање Москве бити крај. Уместо тога, затекли су готово празан град - већина становника је отишла, а убрзо су избили и велики пожари који су од 14. до 18. септембра уништили око две трећине града.
Уместо богатих залиха и сигурног зимовника, Наполеон је добио спаљену престоницу без довољно хране и смештаја.
Поред тога, сама храна није била проблем, већ и како је допремити. На добром путу врећа брашна могла је да стигне до војника, а на лошем путу остајала би заглављена далеко иза фронта. Блато, удаљеност и лоша инфраструктура су спречили да залихе стигну до војника.
Отпор народа и болести
Још један фактор који је играо важну улогу био је отпор локалног становништва. За разлику од многих европских кампања у којима су се становници често прилагођавали новим властима, у Русији је велики број људи доживео француску инвазију као директну претњу отаџбини. Због тога су многи учествовали у уништавању залиха, помагали партизанским одредима и отежавали снабдевање француске војске.
Недостатак хране значио је и недостатак протеина, витамина и минерала неопходних за нормалан рад имуног система. У таквим условима болести су се шириле великом брзином. Додатну потврду ове теорије донела су и савремена истраживања: 2025. године објављена је ДНК анализа зуба војника сахрањених у масовној гробници код Виљнуса, у којој су пронађени трагови патогена који изазивају паратифус и повратну грозницу, болести које се често повезују са лошим санитарним условима.
Ко је заиста поразио Наполеона
Наполеон је знао како да добија битке, али је у Русији наишао на "невидљивог" противника који није могао да победи војним маневрима. Против њега су истовремено радили глад, огромне удаљености, уништене залихе, лоши путеви, угинули коњи, отпор локалног становништва и болести. Зато је пораз Велике армије показао да чак и најмоћније војске зависе од наизглед једноставних ствари.