Живот око нас је пун неправде, фрустрација и изазова. Данас, чак и веома младе генерације имају свест о различитим потешкоћа са којима се одрасли свакодневно суочавају. Како би се ''преживело'', поготово у великим градовима или корпоративним срединама, важно је имати одређен "оклоп и штит" и принципе који могу бити кључ за постизање успеха.
Италијански ренесансни филозоф и политичар, Николо Макијавели, сматрао је да је ефикасност важнија од морала, из чега је настала чувена реченица - ''Циљ оправдава средство.''
С обзиром на веома компликовану дефиницију морала, коју је измислио човек и која се мења из дана у дан, макијавелизам такође почиње да добија другачију репутацију у савременом добу.
Макијавелизам представља карактеристике појединаца који су манипулативни, хладни, прорачунати, спремни да жртвују остале за сопствене циљеве...Термин се користи као опис за лоше колеге, шефове и сличне односе унутар друштвених и пословних хијерархија. Поред психопатије и нарцизма, представља део ''Мрачне тријаде'' - теорије личности која описује ''злу'' страну човечанства.
Имајући то у виду, како овај ''незавидан'' психолошки термин може бити примењив у пословном свету?
Макијавелисти су увек себи на првом месту, што не мора бити нужно негативан аспект. У свету у коме су многи људи природно себични и крију се иза насмејаног лица, бити искрен према сопственим осећањима и жељом за успехом не мора бити срамно. Пре успостављања одређених контакта, договора или планова, прво питање је: Како ће мени ово бити од користи?
Као и за све на свету, не постоји само једна и ''исправна'' истина. У зависности од околине, људи и ситуације, свако се мора прилагодити и донети одлуке невезано за лична или туђа осећања. Пример може бити доживљавање неправде и непоштовања у пословном свету. Први корак је контролисање и анализирање сопствених емоција. Неправде су честе и неће све увек бити према жељама појединца, али то је животна чињеница која мора да се прихвати, како би се умањиле свакодневне фрустрације.
Уместо да негативне емоције контролишу мисли и дела (одустајање, свађање, бурне реакције), боље је такву енергију искористити за смишљање стратегије: ''Како даље? Ко је особа која ће ми бити од помоћи? Да ли могу извући боље резултате за себе? Како обрнути ситуацију?''
Чак и када проблем не може да се реши, сама промена перспективе и концентрисање на постављање следећег циља је добра вежба самоконтроле и сигурно је боље од креирања новог (унутрашњег) конфликта.
Следећа ставка се може назвати ''лаганом манипулацијом''. Макијавелизам је скоро синоним за људе чији је сваки потез испланиран за личну добробит, чак иако друге може да оштети. Блага верзија овога више личи на баланс између професионалне дистанце и ''прорачунате'' дружељубивости. На пример, ако се у одређеној ситуацији више исплати комуникативност и шарм, онда је добро деловати насмејано, топло и отворено, чак и када није поптуно искрено. Међутим, тада је важно дозирати такво понашање, како не би деловало превише извештачено.
Још једна ставка је самопоуздање. Добра ствар код самопоуздања је што може бити потпуно неискрено, али уверљиво, поготово ако се приказује како треба. Тада је боље вежбати тихо самопоуздање, јер оно делује најприродније и привући ће пажњу, која може бити изузетно значајна у будућности. Људи несвесно слушају и верују ономе који делује сигурно у себе и то може бити драгоцена алатка за остављање доброг утиска и постепено унапређивање у каријери. Такође, самопоуздање се ''тренира'' и што се више практикује преузимање такве улоге, она брзо постаје реалност.
Макијавелизам може бити добар подсетник да праћење наметнутих правила није увек најбољи избор. Ишчекивање ''моралне награде'' за лепо понашање, због које се жртвује лични успех и пропуштају прилике, може бити штетно по појединца, а помоћи суровијим макијавелистима да искористите његову доброту. Због тога је важно знати праву меру између ''доброг и лошег'', познавати себе и природу људи око нас. Пронаћи најпрактичнији пут до успеха је могуће и без нужног повређивања другог, али сопствена сигурност мора бити приоритет.