У светској књижевности мало је дела која вековима остају подједнако актуелна. Генерације читалаца одрастале су уз "Робинзона Крусоа", а прича о авантуристи на пустом острву доживела је и више од двадесет пет филмских адаптација. Међутим, није свима познато да прича о авантуристи има наставак - после живота на тропском острву, судбина га је одвела у Сибир где је све описано у делу The Farther Adventures of Robinson Crusoe.
У другом делу романа описано је како се неуморни трагач за авантурама, после повратка у домовину, поново упућује на пут око света. Обилази више дестинација у Африци и Азији, где купује скупоцену робу попут драгуља, бисера и зачина. На крају, на наговор британског трговца, креће копненим путем са руским караваном и у пролеће 1703. године прелази реку Аргун, улазећи на територију Русије.
"Нисам могао, а да не осетим велико задовољство по доласку у хришћанску земљу. Иако мислим да Московљани једва да могу да се сматрају хришћанима, они себе сматрају таквима и веома су религиозни на свој начин", написао је Дефо у име свог јунака.
Убрзо је Робинзон открио да су неки староседеоци Сибира пагани и био је огорчен што руске војводе не раде на њиховом покрштавању. Одлучио је да ствар узме у своје руке, па је једне ноћи запалио дрвеног идола који је назвао "страшним као сам ђаво", после чега је једва избегао разјарену масу.
Осам месеци у Тобољску
Путници су осам месеци презимили у Тобољску, који Дефо назива "престоницом Сибира". Зима је била дуга и веома хладна, али су је проводили у релативно добрим условима, уз топле куће, сушену храну, дивљач и напитке попут вотке и медовине, наводи се. Робинзон се присећа и изузетно оштрих мразева због којих је боравак напољу био готово немогућ, а често је са носталгијом помињао своје острво. Пут су наставили тек наредног лета, пролазећи кроз мочваре, борећи се са разбојницима и спуштајући се рекама до Архангелска, одакле су 1705. стигли у Лондон. Робинзон је касније израчунао да је пут кроз Московију трајао годину, пет месеци и три дана, а цело путовање десет година и девет месеци. Локални заљубљеници у историју су 2003. године чак тврдили да су пронашли кућу која по опису и старости одговара "дому Робинзона Крусоа".
Кнез Василиј Голицин у роману
Сигурно да је најзанимљивији део сибирске епизоде Робинзонов боравак у Тобољску. Изненадио се када је у тој удаљеној вароши затекао кнежеве, дворјане, официре и племкиње. Међу њима се појављује и стварна историјска личност - кнез Василиј Голицин, један од најзначајнијих државника Русије крајем 18. века. При првом сусрету Робинзон му је испричао како је некада био владар сопственог острва и испричао му своју животну причу.
Голицин му је одговорио да "истинска величина лежи у способности да се човек прилагоди околностима и сачува унутрашњи мир, без обзира на буре које бесне око њега".
У другом разговору додаје:
"Иако власт, богатство и уживања имају своје чари, они често служе најнижим страстима и постају извор многих злочина. Само врлина човеку даје истинску величину и доноси му срећу".
Наводно су ороводили дуге зимске вечери прилично пријатно и толико су се зближили да је Робинзон предложио свом новом познанику да побегне с њим. Кнез је то одбио, али је замолио да му помогне да његовог сина извуче из изгнанства и одведе га у Европу. Ово последње је, наравно, измишљено.
Колико је Дефо заправо знао о Русији
Иако никада није посетио Русију, Дефо је избегао крупне грешке. Посебно је прецизно описао руску пећ: "Пећ у мојој кући није нимало личила на енглеске отворене камине који греју само док ватра гори. Моја пећ налазила се у средишту просторија и равномерно их загревала; ватра се уопште није видела".
У роману се помињу Иркутск, Братск, Нерчинск, Јенисеј, Об, али су описи углавном слични: непрегледне шуме, голе степе, пустош и ретка насеља.