За маратон се може рећи да је дисциплина у којој ментална снага губи или добија трку, а једино што учесника може довести до циља јесте његова воља. Како и сами учесници често наводе - они не трче телом, већ умом, а специфични облик самодисциплине који поседују маратонци, заснива се искључиво на њиховој визуелизацији - да могу да истрче немогуће. Постоји само једна ствар против које се искусни тркачи, маратонци, заиста боре, а то је онај глас у глави који сви имамо, који када је тешко, каже да је време да станемо, да ми то не можемо, и да је време да се повучемо.
У сусрет 36. Београдском маратону који се у престоници одржава 23. априла, разговарали смо са Иваном Вујичићем, маратонцем који је како сам каже "први пут потрчао" у четрдесет петој години, открили смо шта је натерало једног успешног, пословног човека да из одела "ускочи" у тркачке патике и упусти се у авантуру звану "маратон", да ли се сусретао са кризама током трка и какав је осећај истрчати пет маратона и пет полумаратона за само годину дана.
Зашто баш маратон, а не неки други спорт или друга атлетска дисциплина?
"Изазови су нешто што ми јако прија у животу, као и бити ван зоне комфора. То се тренира, нисам рођен такав. На једном од својих животних раскршћа, када су многа врата почела да се затварају, на циљу 34. Београдског маратона у коме нисам учествовао, сам рекао себи: истрчаћу га следеће године. Никада раније нисам трчао, и чинило ми се да је то изазов достојан моје психе и нешто што ће ме вратити на "стазу". Онда сам на тренинзима гледао у знакове поред пута и решио да затворим један свој симболични круг. Почео је по повратку из Њујорка 2005. године, када су се отворила врата мојих пословних успеха, а била су врло близу да се потпуно затворе. Мени се тако чинило. И зато сам тражио нешто да ме врати. Тај круг сам затворио баш на њујоршком маратону прошле године, право пунолетство", наводи Иван.
Популарни јапански писац Харуки Мураками, такође и маратонац, ултрамаратонац и триатлонац, својевремено је изјавио да је за њега трчање и вежба и метафора. Сматра да трчећи дан за даном, нижући трку за трком, мало по мало подиже сопствену лествицу и да тиме што је активан сваки дан "лакше чује унутрашњи глас".
Истрчати маратон само по себи представља изазов, јер 42 километра и 195 метара није лако истрчати, а када се стане на стартну позицију и крене ка циљу, такмичар се налази у једној од ретких животних прилика где одмерава снагу са својим највећим противником - са самим собом, сматра Иван Вујичић, објашњавајући ментални део тренинга за трку. Маратонска трка може се упоредити са животним циклусом, у коме почетак представља "младост" - без иједне назнаке да ће касније бити тешко и да ће се такмичари сусретати са изазовима и потешкоћама. Након тога долазе "зреле године"- део трке где такмичари сигурно "газе" километре, још увек пуни снаге и жељни изазова и авантуре. Већ након тридесетог километра долази "старост" - изазови се нижу један за другим, а ментална снага потребна је да тело које "блокира" од умора надјачамо и осмехом га заварамо да је све у реду. Како и сам Иван додаје, маратон за њега није спорт, већ филозофија. Свако може да истрчи 100м - ту се гледа ко је најбржи. У маратону је победник онај ко га заврши.
Кад наступи криза током трке, шта Вас мотивише да не одустанете?
"Нисам доживео осећај да ме нешто мотивише да не станем тј. ништа нисам осетио као мотивацију. Покушао сам на разне начине и читајући и слушајући разне савете. Нисам у тренуцима кризе могао да се сетим речи омиљених песама, а кажу да помаже, односно мотивише, ако их певушиш. Само ми је глава помогла да не станем. Кад осећаш бол - ако станеш неће престати, али ће трајати јер ниси истрајао. Ако превазиђеш то, онда сигурно престане да боли" наводи Вујичић, и додаје: "То је разлика између боксера који заврше меч. Један је победник и на њему се види разлика, а примио је приближно исти број удараца као поражени. И то не два, три. Више стотина удараца."
Бенефити трчања нису ограничени само на физичко здравље, оно утиче и на самопоуздање (јер са сваким кораком се превазилазе раније могућности), изградњу карактера (истрајност, одлучност и дисциплина) и ослобађање од стреса. Некоме је важно да примети промену у процесу мршављења и тиме гради бољу слику о себи у сопствени очима. Свако од нас бира хоће ли се ујутру излежавати у кревету још пола сата или сат, или устати раније, спремити доручак и истрчати 10 километара или одрадити тренинг - ни једно ни друго не захтева више од сат времена. Физичка активност представља најбољи начин да се ум и тело разбуде, а трчање као дисциплина учи да се превазилазе препреке и буде одлучан, а баш она најтежа деоница коју бисмо најрадије прескочили - претрчи. На тај начин јача се и ум, што касније даје одлучност и у свим осталим аспектима живота, објашњава наш саговорник. Трчање убија агресију и љутњу, а негативна енергија нестаје кроз интензивне интервале и трчањем на дугим стазама.
Да ли ће трчање убудеће бити саставни део Вашег живота?
Можда. Током протеклих шест месеци трчање ми је показало и слабости људског тела, повредама које сам задобио и које нису ни мало пријатне. Нисам добио ни један савет да наставим, али је мој мозак хтео да истрајемо и успео сам да са озбиљним повредама и боловима, за 6 недеља истрчим 3 маратона и један полумаратон. Љубљана, Њујорк, Београд и Валенсија. То остави последице и запитате се да ли је доста. Међутим, посебно после "Експа" у Њујорку и посете штанду Београдског маратона, осећате неку врсту потребе да трчите поново улицама свог града. И наравно да је одговор када ме неко пита за најдражу трку, Београдски маратон! За њега сам припреме почео истрчавши Зимски ноћни полумаратон. И било је одлично!"
Београдски маратон је за 10 недеља, ако до сада нисте, одредите циљ у складу са физичким могућностима и стартујте. Ако се чекају савршени услови - они се никада неће десити. Планови и снови ће остати само планови и снови, наспрам стварности. Када постоји циљ и труд, изазови постају лакши а наше самопоуздање расте. Неће сви успети да истрче маратон, а можда ни полумаратон, али свакако ће 23. априла бити победници.