У Русији 16. века трпеза је имала посебно место у друштвеном животу. Богате гозбе биле су прилика да се покаже моћ, углед и богатство домаћина. Столови су били препуни различитих јела, а гости су најчешће користили кашике и ножеве, док се одређена храна јела и рукама. У таквом окружењу појава необичног страног прибора са оштрим зупцима - виљушке - изазивала је више неповерења него радозналости.
Прва велика полемика око виљушке у Русији везује се за почетак 17. века и такозвано Смутно време - период политичке нестабилности, борби за власт и страних утицаја. Главна личност ове приче била је Марина Мнишек, супруга Лажног Дмитрија I, која је 1606. године дошла у Москву на венчање са обичајима из Пољске и католичког света.
Међу њеним личним стварима налазио се и мали прибор за јело - кашика и виљушка. За руско друштво тог времена, навикнуто на другачије обичаје за столом, виљушка са два оштра крака изгледала је необично и узнемирујуће. Њени зупци су некима личили на виле које су се у народним представама повезивале са нечистим силама, па су је називали "ђавољим вилама".
Међутим, одбојност према виљушци није била само последица сујеверја. Она је постала симбол свега што је тадашњи део руског друштва сматрао страним и опасним. Марина Мнишек била је католикиња, странкиња и повезана са периодом који је многима донео несигурност и страдања. Због тога је и један обичан предмет за јело добио политичко и верско значење.
Према неким историјским изворима и каснијим предањима, противљење виљушци било је повезано и са ставовима дела православног свештенства, које је нови прибор видело као непотребно удаљавање од традиционалног начина живота. Храна се сматрала Божјим даром, а оброк није био само свакодневна навика већ и део друштвеног и духовног поретка. Због тога су промене за столом често тумачене као нарушавање старих вредности.
Постојала су и практична објашњења зашто виљушка није одмах прихваћена. У руској култури јела су се углавном припремала тако да су могла лако да се узимају кашиком или рукама, а употреба додатног прибора није се сматрала неопходном.
Петар Велики и "препород" виљушке
Преокрет је наступио доласком на власт Петровске реформе и владавином Петар Велики. Цар је желео да Русију приближи европским државама, а његове реформе нису се односиле само на војску, државну управу и образовање, већ и на свакодневне навике људи.
За Петра Великог виљушка више није била симбол нечег страног, већ део европског начина живота, уредности и добрих манира. Он је подстицао племство да прихвати нова правила понашања, па је употреба виљушке постепено постала знак образовања и припадности новом, модернијем друштву.
Према предањима, Петар је лично показивао како се користи прибор за јело и носио сопствени сет који су чинили виљушка, нож и кашика.
Ипак, прихватање виљушке није се догодило преко ноћи - племство је брзо прихватило нови обичај, али је међу већином становништва кашика још дуго остала главни прибор. Током 18. и доброг дела 19. века виљушка је и даље била више повезана са богатим кућама и градском елитом него са свакодневним животом обичних људи.
Коначна промена дошла је са развојем индустријске производње у 19. веку. Када је прибор за јело почео да се производи од јефтинијих и доступнијих материјала, виљушка је престала да буде луксузни предмет. Ширење правила бонтона, промена начина живота и развој градске културе додатно су учврстили њено место на трпези. До почетка 20. века виљушка је у Русији постала уобичајен део свакодневног живота, равноправна са кашиком и ножем.