Млади људи данас често имају мање стрпљења за психолошки бол, али да ли то значи да су слабији од претходних генерација? Према мишљењу психолога, одоговор је: Не.
Уместо да се за недостатак резилијентности директно криве млади, разлог треба тражити у друштвеном и културном окружењу које све више подстиче брзо ослобађање од непријатних осећања или чак њихово потпуно избегавање.
Савремени начин живота утиче на то како се носимо са емоционалним потешкоћама, а млађе генерације теже подносе психолошки бол у односу на старије, сматра психолог Артем Дегтјарев, виши предавач Одељења за правну психологију и право Московског државног психолошко-педагошког универзитета.
Руски стручњак наглашава и да је важно направити разлику између физичког и психолошког бола, јер су то два потпуно различита процеса. Према његовим речима, особа заиста може лакше подносити физички бол од друге, али то не говори ништа о њеној способности да се избори са тешким емоционалним стањима.
Психолошки бол подразумева искуства као што су губитак, усамљеност, осећај срама, анксиозност, одбацивање или бес, а управо у тим ситуацијама се, како каже, најчешће примећује да су млади људи мање стрпљиви.
Стручњак сматра да проблем није у томе што је једна генерација слабија од претходних, већ је проблем у условима у којима сазрева. Савремено друштво, како објашњава, све више је усмерено на брзо решавање проблема, тренутно задовољење потреба и избегавање непријатности.
Због тога је људима теже да науче да остану са сопственим непријатним осећањима и да поднесу унутрашњу напетост без покушаја да је одмах потисну кроз забаву, импулсивне реакције или друге нездраве механизме суочавања.
"Снага личности се не показује у тихом трпљењу, већ у способности да човек издржи, разуме и проживи бол, а да се изнутра не уништи", истакао је психолог.
Према његовој оцени, права психолошка отпорност не огледа се у томе колико дуго особа може да игнорише сопствену патњу, већ у томе да ли уме да препозна своја осећања, да их обради и да сачува унутрашњу стабилност.
"Физичка издржљивост и лична снага нису иста ствар. Много је важније како се човек односи према свом менталном болу, да ли је у стању да га препозна, обради и одржи унутрашњу подршку", закључио је Дегтјарев.