После Октобарске револуције 1917. године бољшевици су преузели власт, а Романови су изгубили царски статус. Неколико месеци касније, по наређењу нових власти, Николај II, његова супруга Александра Фјодоровна и њихова деца пребачени су у Ипатјевски дом у Јекатеринбургу, где су држани под стражом.
Те ноћи живот је изгубило 11 људи: Цар, царица, њихова деца Олга, Татјана, Марија, Анастасија и Алексеј, као и породични лекар, слушкиња, кувар и камердинер. Са њима су убијена и два породична пса.
Стрељање је предводио Јаков Јуровски, који је касније записао да је породици саопштио одлуку совјетских власти:
"Обавестио сам их да је Извршни комитет Совјета радничких, сељачких и војничких посланика наложио да буду стрељани. Николај се окренуо и питао да поновим. Поновио сам указ и наредио да се пуца."
Према његовим записима, убиство није протекло како је било планирано. Николај II је наводно страдао од првог хица, али су царица и њене ћерке испод одеће имале велику количину накита који је делимично заустављао метке.
"Дуго нисам успевао да завршим стрељање, а када сам се напокон зауставио, видео сам да су многи још увек живи. Био сам принуђен да их редом, једног по једног, убијам", навео је Јуровски у мемоарима.
Једини преживели породични љубимац био је шпанијел царевића Алексеја, Џој, који је касније послат у Енглеску, код краља Џорџа V, рођака руског императора.
После убиства, тела су однета камионом са намером да буду уништена, али је план пропао. Остаци су најпре бачени у шахту, а потом су извршиоци покушали да их сакрију на другом месту. Због кише и дубоког блата нису успели да наставе транспорт, па су тела оставили поред пута, полили их сумпорном киселином и прекрили грањем.
Бољшевичке власти су годинама покушавале да сакрију праву судбину царске породице, тврдећи да су Романови преживели и да се налазе на тајној локацији.
Истина је призната тек касније, али су детаљи злочина остали скривени деценијама. Посмртни остаци деветоро жртава пронађени су 1991. године, а ДНК анализа је потврдила да припадају Романовима. Сахрањени су 1998. године у Петропавловској саборној цркви у Санкт Петербургу.
Остаци царевића Алексеја и велике кнегиње Марије пронађени су тек 2007. године, а и њихов идентитет потврђен је ДНК анализом.
Шта се заиста догодило те кобне ноћи - из угла починилаца
Тачан ток догађаја у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године истраживачи су деценијама покушавали да реконструишу на основу сведочења учесника. Међутим, њихови искази се у појединим детаљима разликују, а многи документи дуго су били недоступни јавности. И сам Јаков Јуровски говорио је да ће његово сведочење бити објављено тек много година касније.
Према сведочењу револуционара П. С. Медведева, припреме за ликвидацију почеле су увече 16. јула, када је од њега затражено да прикупи оружје.
"Тада ми је Јуровски рекао: 'Данас ћемо морати да стрељамо све. Упозорите команду, како не би бринули ако чују пуцње'", навео је Медведев.
"Није било суза"
Неколико сати касније Јуровски је пробудио царску породицу. Николај II, Александра Фјодоровна, њихова деца, лекар, кувар и камердинер напустили су собе и спустили се у подрум куће.
"Цар, царица, четири царске ћерке, доктор, кувар и лакеј изашли су из својих соба. Цар је носио наследника у наручју... Нико од чланова краљевске породице није ништа говорио. Није било суза ни јецаја", записао је Медведев.
Према сведочењу Михаила Медведева (Кудрина), након што је Јуровски саопштио да је породица осуђена на смрт, др Јевгениј Боткин је у неверици упитао: "Дакле, нигде неће имати среће?" Николај II је, према истом сведочењу, само збуњено рекао: "Господе, мој Боже! Шта је то?" - а након тога је уследила пуцњава.
Он је навео да је Николај II пао после неколико хитаца, док су у диму и метежу неки од присутних покушавали да утврде ко је преживео.
Према сведочењу Петра Јермакова, који је такође учествовао у стрељању, унапред је било одређено ко ће у кога пуцати. Он је такође навео да је Јуровски у подруму прочитао одлуку о погубљењу, након чега је уследила пуцњава.
Јермаков је тврдио да су након првог таласа пуцњаве неки чланови породице још били живи, па су их нападачи морали појединачно стрељати.
Иван Кабанов, један од учесника, оставио је слично сведочење. Он је навео да су Романови били постројени у подруму, док је Јуровски прочитао одлуку Уралског регионалног савета о њиховом стрељању.
"Јуровски је ушао у просторију, стао у угао и прочитао Николају II и његовој породици одлуку о извршењу", записао је Кабанов.
Према његовом сведочењу, након пуцњаве у просторији је настао хаос, а неки од чланова породице су и даље показивали знаке живота. Он је навео да су двема млађим ћеркама, царевићу Алексеју и једној од слушкиња морали да задају последње ударце.
Још један од учесника погубљења, Григориј Никулин, касније је у својим сећањима описао да је у подруму Ипатјевског дома било осам извршилаца. Према његовим речима, међу њима су били Јаков Јуровски, он сам, браћа Медведев, Петар Јермаков и још неколико људи чијих имена није могао да се сети.
Никулин је навео да је породица доведена у подрум, где су чак у почетку постављене столице, јер царевић Алексеј због болести није могао да стоји. Како је и он описао, Јуровски је тада саопштио Романовима одлуку о њиховој смрти:
"Ваши пријатељи долазе у Јекатеринбург, тако да сте осуђени на смрт."
Према Никулиновом сведочењу, Николај II је на то само изненађено реаговао: "Ах?!", након чега је уследила пуцњава.
"У том тренутку наш плотун је већ кренуо - један, други, трећи...", записао је Никулин, додајући да су неки од чланова породице преживели прве хице, па су извршиоци морали поново да пуцају. Навео је и да је Анастасија била заштићена јастуком, због чега је морао да га склони како би пуцао.
Сведочење Никулина, као и други записи учесника, разликују се у појединим детаљима, али сви потврђују једно: У подруму Ипатјевског дома извршено је убиство целе царске породице и њихових пратилаца, што је запечатило крај Царске Русије.