Шах је у руске земље стигао са Истока још у средњем веку, а током формирања централизоване руске државе постепено је постао део дворске културе. Иако је био познат већ у време Ивана Грозног, прави процват доживео је нешто касније, када су га руски владари почели да доживљавају као много више од начина да прекрате време.
Посебно интересовање за шах показивао је цар Алексеј Михајлович, отац Петра Великог. На његовом двору редовно су организоване партије којима су присуствовали бојари, страни амбасадори и најближи цареви сарадници.
Шах је у то време постао и средство неформалне дипломатије, јер су владари кроз игру могли да стекну утисак о начину размишљања, стрпљењу и карактеру својих саговорника.
Петар Велики: Шах као школа стратегије
Петар Велики веровао је да шах развија вештине неопходне за управљање државом. Током путовања по Европи редовно је играо са европским владарима. За њега су шаховске партије биле прилика да покаже способност планирања, предвиђања потеза противника и тражења решења за сложене ситуације.
Током његове владавине шах је добио и значај у образовању младих племића. Петар је сматрао да игра развија планирање, процену ризика и доношење одлука у неизвесним околностима.
Катарина Велика: Прилика за разговоре о политици и науци
За разлику од Петра, Катарина Велика шах је пре свега доживљавала као простор за интелектуалну размену.
На њеном двору шаховске партије биле су део салона на којима су се окупљали дипломате, научници и други угледни гости, а током игре разговарало се о политици, филозофији и науци. Катарина је и сама била посвећена играчица, а током њене владавине појавили су се први шаховски клубови и друштва, објављиване су књиге о шаху и организовани турнири.
Александар I: Одмор од обавеза
Александар I шах је видео и као интелектуалну вежбу и као вид уметничког изражавања. Редовно је играо са блиским сарадницима, а партије су му, према историјским записима, служиле као предах од државничких обавеза. Током Наполеонових ратова проучавао је шаховске партије великих мајстора, настојећи да боље разуме стратешко размишљање.
Николај I: Шах као питање дисциплине
За Николаја I шах је био озбиљна дисциплина која је захтевала потпуну концентрацију и поштовање правила. Током његове владавине шах је постао део званичних дворских догађаја, а током пријема страних делегација често су приређиване шаховске партије. Истовремено је подржавао и развој шаховског образовања, јер је сматрао да игра развија логику, памћење и концентрацију.
Последњи цар и последње шаховске партије
Последњи руски цар, Николај II, такође је био љубитељ шаха. Редовно је играо са члановима породице и блиским пријатељима, а подржавао је и развој шаховске културе кроз добротворне турнире и помоћ младим талентима.
Политичка криза последњих година Руског царства негативно је утицала и на шаховски живот - многи клубови су престали са радом, турнири су отказани, а бројни истакнути шахисти напустили су земљу. Према сачуваним записима, шах је пратио царску породицу и током тешких периода - Николај II и његови најближи наставили су да га играју чак и током заточеништва.
Из историјскиј извора можемо закључити да шах за руске цареве није био само забава. Сматрали су га игром која развија стрпљење, стратешко размишљање и способност предвиђања последица - а све то су биле важне особине које су им помголе и у управљању тако великом државом.