Лубеницу и дињу не треба аутоматски сврставати међу намирнице које би требало избацити из исхране због шећера који садрже. Њихов утицај на организам није исти као код газираних слатких пића, десерта или других производа са додатим шећером, навела је за "РИА Новости" стручњак са руског Института за мајчинство и детињство Универзитета "Пирогов".
Према њеним речима, важно је узети у обзир да се у лубеници и дињи шећер налази унутар самог воћа, заједно са водом, дијеталним влакнима и другим компонентама. Зато чињеница да воће има изражено сладак укус сама по себи не значи да оно има исти ефекат на тело као слатка газирана вода или десерт.
Другим речима, није добро посматрати само количину шећера, већ целу намирницу и целокупну исхрану појединца.
Није сваки шећер исти
Погрешно је претпоставити да је шећер који се налази у слатком воћу аутоматски штетан. Како је објашњено, много је важније посматрати исхрану у целини.
Вишак шећера у организму се много чешће повезује са редовном конзумацијом слатких пића, кондиторских производа, сокова и слатких млечних производа. Управо ове намирнице могу бити значајнији извор слободних шећера у исхрани.
Ипак, то не значи да величина порције лубенице и диње није важна. Не треба претеривати, а посебну пажњу на количину требало би да обрате особе са дијабетесом и другим поремећајима метаболизма угљених хидрата.
Истовремено, шећер који природно садрже свежа јабука, лубеница или диња не спада у категорију слободних шећера.
Према препорукама Светске здравствене организације (СЗО), унос слободних шећера требало би да буде мањи од 10 одсто дневног уноса калорија. Код исхране од око 2.000 килокалорија, то одговара количини од око 50 грама слободних шећера дневно.
Лубеница има и ликопен
Поред питања шећера, лубеница има и још једну занимљиву особину. Она садржи антиоксиданс ликопен, који се повезује са превенцијом одређених врста рака.
Према речима нутриционисткиње Олге Јамилове, постоје научни докази који указују на то да редовна конзумација хране која садржи ликопен може да буде повезана са превенцијом одређених врста рака, међу којима су рак желуца и рак простате.
То значи да се лубеница у контексту исхране не посматра само кроз садржај шећера, већ и кроз друге компоненте које природно садржи.
Занимљиво је и да количина ликопена није иста у свим врстама лубенице. Према наводима нутриционисткиње, црвене лубенице садрже више ликопена од жутих.
Због тога слатки укус лубенице и диње сам по себи није разлог да се ово воће аутоматски избаци из исхране. Важније је посматрати целокупну исхрану, а код особа са поремећајима метаболизма угљених хидрата обратити пажњу и на величину порције.