"Стокхолмски синдром", када жртве почињу да осећају неку врсту симпатије и привржености према својим отмичарима, у друштву је познат већ низ година. Ипак, он није једини синдром који носи назив града па тако данас постоје и "Јерусалимски", "Лимски" и многи други синдроми који описују разна психолошка стања у којима се људи могу наћи.
"Јерусалимски синдром"
Први пут забележен давне 1930. године, "Јерусалимски синдром" годишње погоди око 100 људи који се врате са путовања из града три религије, док чак њих 40 заврши у некој од психијатријских установа. Овај синдром се манифестује на један веома несвакидашњи начин: након повратка из Јерусалима, људи почну да верују да су и они сами неки од библијских ликова - Исус Христос, Богородица, Мојсије, Јован Крститељ, и томе слично. Највише погађа хришћане и Јевреје, при чему се хришћани чешће "опредељују" за ликове из Новог завета, док Јевреји - из Старог. Дешава се да због опседнутости физичком чистоћом предузимају радикалне кораке: шишају се на ћелаво, непрестано се купају и компулсивно секу нокте на шакама и стопалима. Али то није све - у том "стању измењене свести", често се деси да потпуно изгубе додир са реалношћу, излазе на улице позивајући на покајање и наговештавајући надолазећу апокалипсу.
"Лимски синдром"
Назван у част престонице Перуа, овај синдром представља сушту супротност општепознатом "Стокхолмском синдрому": отмичари толико почињу да симпатишу своје таоце, да их на крају са лакоћом пуштају. Управо то се догодило у Лими 1996. године, када је група терориста упала у јапанску амбасаду. Неколико дана трајала је агонија, након чега је већина "најсимпатичнијих" талаца пуштена. Ипак, преостали су задржани наредна четири месеца, током којих су током процеса преговора постепено пуштани. На крају, остао је само један - њега су специјалне антитерористичке јединице ослободиле у посебној операцији.
"Венецијански синдром"
Нимало наиван по својој природи, овај синдром већ деценијама одузима на десетине људских живота. Наиме, трагичан тренд по коме је овај синдром добио име подразумева то да људи путују у Венецију специјално ради извршења суицида. Овакве "туристичке туре"однеле су чак 51 живот у периоду између 1988. и 1995. године. Дуго се спекулисало у чему лежи корен овог тренда, а научници су претпостављали да је кључну улогу одиграо култни филм "Смрт у Венецији". Ипак, након што су са преживелима успоставили контакт, дошли су до занимљивих одговора: "колективна машта романтично настројених људи често асоцира са пропадањем и декаденцијом".
"Паришки и Фирентински синдром"
Сваке године неколико десетина Јапанаца буде погођено "Паришким синдромом", екстремним културолошким шоком које изазива губитак разума, халуцинације, појачано знојење и мучнине. Зашто је то тако? Научници су закључили да се таква реакција јавља услед романтизације главног града Француске, Париза, у очима Јапанаца. За њих он представља "рај на земљи", град љубави, смеха и најлепших кроасана у којима ће уживати пловећи Сеном уз поглед на Ајфелов торањ. А онда, када коначно слете у Париз, схвате да је реалност далека од онога како су је они замишљали, након чега упадају у стање шока. Већина њих се у наредних пар дана путовања се "опорави", док поједини "дођу себи" само уколико се моментално врате кући.
Сушта супротност од "Паришког" јесте "Фирентински синдром" - горенаведени симптоми и стање шока, јављају се услед неочекиваног усхићења које туристи доживе када први пут посете Фиренцу и сусретну се са њеним богатим културолошким и историјским наслеђем. Први пут у историји је овај феномен је уочио француски писац Стендал 1817. године.
"Амстердамски синдром"
За разлику од осталих који се користе као званични термини у психологији, "Амстердамски синдром" није прави синдром, већ се користи за описивање појаве када мушкарци, без сагласности своје лепше половине, на друштвеним мрежама објављују њихове фотографије. Овај нимало ласкајући назив синдрома потиче од светски познате "Улице црвених фењера" која се налази управо у Амстердаму, у којој су сексуалне раднице (проститутке) практично изложене у витринама локала.