Дмитриј Виноградов рођен је око 1720. године у древном руском граду Суздаљу, где је провео детињство. Његов отац, свештеник Богојављенске катедрале, приметио је синовљеву склоност ка науци и послао га на школовање у Москву, на Словенско-грчко-латинску академију, једину високошколску установу у Русији у то време.
Тамо је Дмитриј похађао наставу заједно са Михаилом Ломоносовом - руским научником, природњаком и једним од најзначајнијих просветитеља 18. века.
Двојица талентованих студената убрзо су постали блиски пријатељи, а њихово образовање настављено је у Санкт Петербургу, на основу одлуке Академије наука коју је основао Петар Велики.
Oбојица су изабрана за даље школовање у Немачкој, 1736. године, где је требало да изучавају рударство и металургију. Виноградов је тада имао само 16 година.
Осам година касније вратио се у Русију и успешно положио испите, стекавши звање рударског инжењера, односно бергмајстера. Међутим, уместо да се посвети струци за коју се школовао, добио је задатак који ће одредити остатак његовог живота.
Тајни задатак руске царице
По налогу царице Јелисавете Петровне, Виноградов је ангажован на тајном пројекту производње порцелана у Русији.
Вековима је Кина била једина земља у којој је било могуће производити порцелан. Тек у 18. веку немачки алхемичари успели су да открију начин његове производње, после више од десет година рада. Тајна израде чувеног саксонског порцелана такође се пажљиво чувала.
Руска царица желела је да и њена земља добије сопствени порцелан, који би могао да парира кинеском и немачком. Због тога је у Санкт Петербург позван Немац Гунгер, коме је барон Черкасов поверио задатак да организује производњу. Виноградов је одређен за његовог помоћника.
Његов избор није био случајан. Током школовања у Немачкој упознао се са опремом која се користила за производњу порцелана, а знање из хемије и металургије пружало му је добру основу за рад на овом сложеном задатку.
Међутим, Гунгер се показао као преварант. Није желео да подели своје знање са Виноградовим, па две године рада нису донеле очекиване резултате. Пошто обећани порцелан није произведен, Гунгер је отпуштен, а задатак је поверен Виноградову.
Откриће које је морао да чува у тајности
Виноградов се показао као изузетно способан научник. Упркос томе што није имао готов рецепт на који би могао да се ослони, успео је да произведе порцелан чији квалитет није заостајао за кинеским.
Пут до открића био је тежак и захтевао је бројне експерименте. Виноградов је морао самостално да пронађе одговарајућу глину, одреди састав боја и глазуре за осликавање и утврди режим печења. Већ са 27 година успео је да добије први узорак свог порцелана.
Да би сачувао тајну производње, своје белешке није записивао на једном језику, већ је користио мешавину латинског, хебрејског и немачког.
Чинило се да ће му велико откриће донети признање и награде - ипак, уместо да ужива у плодовима свог рада, Виноградов је постао заробљеник сопственог успеха.
Од научног достигнућа до трагичног краја
Након што је Виноградов преузео производњу порцелана, цео његов живот подредио се том послу. Барон Черкасов није му дозвољавао да напушта радно место, већ је од њега непрестано захтевао нове производе.
У настојању да сачува тајну производње, Черкасов је отишао толико далеко да је наредио да Виноградова ланцима вежу у близини пећи, како не би могао да побегне и открије поступак израде порцелана. Када би нешто пошло наопако, научник је био кажњаван бичевањем, исто као и шегрти.
Виноградов је по природи био ведар, слободољубив човек са израженим самопоштовањем. Није могао да поднесе понижења и злостављање којима је био изложен. Разболео се и умро са само 38 година, у сиромаштву, без признања које је заслуживао за своје највеће достигнуће.
Девет сачуваних предмета као сведочанство његовог рада
Од Виноградовљевих производа до данас је сачувано свега девет предмета: изузетно фине шоље и кутије за дуван са монограмом "В". Они се чувају у Ермитажу и Руском музеју.
Иако није доживео признање какво је заслуживао, његово име остало је забележено у историји руске производње порцелана. У његовом родном Суздаљу једна од улица у центру града, у близини Кремља, носи његово име.